Komentar
Stepen državne represije
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Imena ulica po mestima i ličnostima pokojne Jugoslavije naprednjačka vlast tretira kao mrtav kapital koji nebranjen stoji za slobodno "oživljavanje"
Pravog velikana banalna činjenica biološke smrti neće sprečiti da nastavi svoje životno delo: on bi, doduše, možda i otpočinuo (o tome ne možemo ništa znati), ali tu su njegovi savremenici i naslednici – ili oni koji se takvima osećaju – da obezbede trajno prisustvo bardove aure među živima.
Kako to (može da) izgleda u praksi? Evo, uzmimo slučaj predsednika republike Srbije, g. Aleksandra Vučića. Ne, nije on, daleko bilo, ni velikan ni pokojnik, nego sve suprotno od toga; ovde mislimo na njegovu prezidencijalnu inicijativu da zaslužni građani Dobrica Ćosić i Milorad Ekmečić dobiju ulice u Beogradu. Visprena predsednikova zamisao promptno je oduševljeno veleprihvaćena od prestoničkih vlasti, a uslužni mediji su odmah bili ovlašćeni da nagoveste kako će dvojica rahmetlija dobiti ulice tako što će iste biti oduzete „nekim od eksjugoslovenskih toponima“. Nije prošlo ni nedelju-dve, kad, rečeno – učinjeno: za odstrel su odabrane Travnička i Zadarska ulica.
Da podsetimo: sasvim nedavno, Ohridska je ulica obezohriđena i nazvana po Brani Crnčeviću, dočim je Zagrebačka pripala Koči Popoviću. Koji od te cinične eksproprijacije i aproprijacije nije mogao da se odbrani, bar ne na neki od načina zamislivih živim smrtnicima. Netom pre toga, pod mač su otišle Pohorska i Goce Delčeva. Ukratko, preostali fundus imena ulica nazvanih po „nesrpskim“ mestima ili ličnostima pokojne Jugoslavije naprednjačka struktura vlasti tretira kao neku vrstu mrtvog kapitala koji nebranjen stoji za slobodno „oživljavanje“, to jest za simboličko pretvaranje u nešto prigodno „srpsko“.
Ćosić i Ekmečić su sa ovog stanovišta, mora se priznati, kapitalci, ali nije ovo mesto za razmatranje njihovog lika i dela. Kao i uvek kada neki trenutno vladajući genije menja ime ulice koja već ima ime, mene načelno ne zanima „dobitnik“ nego „gubitnik“ ulice: šta je taj kome zgrešio, i po kojem to kriterijumu? A ako nije ništa zgrešio, s kojim pravom mu se ukida jednom zadata počast? Elem, u čemu je problem sa eksjugoslovenskim toponimima generalno, a u čemu s konkretnim Travnikom i Zadrom?
Postoji i ona argumentacijska linija koja, u razumljivoj nelagodi zbog ovakvog nasilničkog prostaštva, poteže „srpsku“ argumentaciju kao opravdanje za nužnost opstanka starih uličnih imena: recimo, Travničke zbog Andrića, Zadarske zbog Vladana Desnice. Izolovano gledano, to stoji, jer veliki srpski pisac koji nije bio Srbin i veliki hrvatski pisac koji nije bio Hrvat uistinu jesu simbolički i praktično, životom i delom, neodvojivi od ovih gradova, a to valjda mora nešto da znači onima koji se toliko pozivaju na identitet? Međutim, tu argumentacijsku liniju valja bez žaljenja odbaciti jer makar implicitno legitimiše sam „nacionalni“ kriterijum i stavlja mu se na milost i nemilost. Drugim rečima, ispada da bi Travnička i Zadarska bile zasluženo žrtvovane samo da im nije velikih pisaca, po nekom od kriterijuma više „naših“ nego „njihovih“?
Tačno je, nisu „Vučić“ ni „naprednjaci“ započeli s ovom varvarskom postjugoslovenskom praksom. Kad je Srbija u pitanju, prvo su Miloševićevi etnički očistili „komunističke“ nazive (recimo, Krcun ili Sava Kovačević su OK, ali Tito i Kardelj moraju da pakuju kofere), potom su se „dosmanlije“ u raznim obličjima posvetile ideološkom revizionizmu, koji je uzgredno i marginalno takođe znao da pridobije i „etnički“ prizvuk. Sve je to, međutim, bilo nekako stihijski, nedosledno, vrludavo, šlampavo (ajd’ jednom i neka vajda od tzv. balkanskog javašluka). Kao marljivi i uporni kvazi-veberovac, Vučić Aleksandar sa svojom svitom, međutim, čini se da ništa ne prepušta slučaju. Nestanak preživelih eksjugoslovenskih ličnosti i toponima polako dobija oblik i razmere sistematskog istrebljenja. Šta je njegov cilj?
Da se razumemo, ovo treba posmatrati u širem kontekstu simboličkog pretvaranja Srbije i sasvim fizičkog, opipljivog, prostornog pretvaranja Beograda u neki imaginarni retro-entitet idealizovane prošlosti koja se nikada nije dogodila. Otuda sva ova najavljena i realizovana megakič čudesa i grdobe, velespomenici Stefanu Nemanji kraj likvidirane železničke stanice (kao simbola mrskog moderniteta), jarboli i druge džidžabidže. „Urbanističko“-kulturološki uzor je jasan: radi se o „antičkom“ identitetskom redizajnu Skoplja u režiji bizarnog palanačkog dilbera Gruevskog. Ipak, imali su Vučić i društvo i ozbiljnije uzore. Radi se o dr Franji Tuđmanu i stranci, tj. identititarno-ideološkom pokretu i projektu koji ga je nadživeo, a zove se Hrvatska demokratska zajednica (HDZ). Šta je, naime, identitetski sukus Hrvatske nakon 1990, one koju su presudno politički i kulturno oblikovali Tuđman i HDZ? Ne toliko bilo šta šta ta zemlja i narod jesu, koliko ono što nisu: to nije Jugoslavija i oni nisu Jugosloveni, u bilo kojem mogućem smislu. Jedva da su i južni Sloveni, ako se baš mora… Međutim, tuđmanovski projekat ide dalje od oblikovanja budućnosti: on poništava prošlost, briše je, anihilira. Otuda tako sistematsko zatiranje svakog „jugo“ identiteta u Hrvatskoj, odnosno svakog spomena na postojanje Jugoslavije i svega što uz to ide (osim u kontekstu viktimizacije). Bivši šešeljevski radikali, kao zmije lišene otrova, ispražnjeni od „ofanzivne“ komponente svog političkog identiteta, pretvorili su se u defanzivnu, „malosrpsku“ manufakturu identitetskog kičeraja. U tom smislu, dr Franjo Tuđman se, evo, povampirio u Srbiji, ali posao nije menjao: i dalje je Vrhovnik, drugo i ne zna da radi.
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibija četrnaestoro ljudi, izvesno, privlači veliku pažnju u regionu. Jedan hrvatski medij se, međutim, dosetio kako da zaradi na ovoj nesreći
Ostavka je moralni i lični čin, podnosi se smesta i neopozivo. Umesto toga, posle smrti pod nadstrešnicom vlast obećava da će politički vagati i trgovati, da vidi na koga da svali „odgovornost“
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve