Bio tako jednom Velja Ilić u Vojvodini… Zvuči kao obećavajući početak vica – u kojem će naizgled tupavi Lala zezati Čačanina još od prvog vagona – ali, na žalost, nije. Velja je fakat boravio i predizborno se, štono reče Dragan Todor, izjavljivao naokolo po „Srbiji, severnom krilu“ (op. cit. produhovljeni, nepravedno zaboravljeni Stefan Grozota Subotnje Večeri Grubač), dočim se dični duhovni deesesovac Radoš Ljušić za to vreme držao, kako istoričaru i priliči, „istorijske Srbije“ južno od Dunava i Save, s posebnim naglaskom na Oplenac i vinorodnu okolinu ovog pitomog brdašceta slavne dinastičke prošlosti… Eminentni su, dakle, zatočnici i agitatori virtuelne restauracije Zlatnog Teleta „domaćinske Srbije“ i prošle nedelje bili zapaženo aktivni, pa možda nije zgorega videti šta su oni to lepo nama proizveli, i kakve – ako ikakve – sve to implikacije može imati po one ljude koji i dalje tvrdoglavo istrajavaju na življenju u stvarnom svetu.
Jeste li već primetili kako se svi „beogradski“ i još više „srbijanski“ iliti „šumadijski“ političari – koliko god inače propagirali i praktikovali domaćinsku razdrljenost – nekako uprepodobe kad pred izbore krenu na vojvođansku turneju? Kao metlu da su progutali, košulje im bele, blistavo čiste, rečnik biran, sve trepću kao stidljive snajke? Neko im kanda došapne pred put da tamo gore, na egzotičnom košavnom Severu, živi neki čudan svet, sve sama „bečka škola“, i da zato nije zgorega malko više pripaziti na ponašanje. I da im treba uvek povlađivati kad govore o autonomiji i Njihovim Novcima (to mnooogo vole), tek diskretno-poučno naglašavajući da ona ne sme da se pretvori u državu, uz sve Samo Državi Pripadajuće Atribute; osim toga, treba stalno naglašavati svoju bezgraničnu ljubav prema nacionalnim manjinama, pošto tamo gore toga izgleda još ima u koliko-toliko vidljivim količinama. Rezultat ove dirljivo diletantske i naivnim stereotipima podložne strategije zavođenja jeste da čak i Tvrdi Desničari, čim pređu Varadinski ili Pančevački most, postanu hard–core multikulturalisti. Evo, čak i Toma Grobar – to je, sećate se, onaj narogušeni prigradski dilber što se strndžovski udvarao Vedrani Rudan, pa popio štiklu pre nego što se opasuljio kaj se to zbiva – pre neki dan se u Subotici toliko umiljavao Mađarima da sam pomislio da će gromko odrecitovati pola Petefija u originalu! Dobro, a Velja? Taj je dao intervju jednim novosadskim novinama, u kojem se vidljivo mučio da nekako pomiri svoj Državotvorni Kraljoljubivi Domaćinluk sa onim za šta mu je rečeno da je preporučljiva lokalna multi-kulti „politička korektnost“, pa je tako, u napadu konstruktivnosti – pošto nije bilo Vlade Ješića u blizini, da svojom iritantnom fasciklom probudi Veljinog Mister Hajda – razneženo priznao kako obožava te kojekakve manjince, i da su oni, štaviše, dobrodošli, pod uslovom da poštuju Državu i njene svete insignije.
Ne bi mi uopšte bilo do razmatranja bizarnog sveta Velimira Ilića – ako je Čačku dobar i meni je, pod uslovom da se drži svog atara – da se iz njegovih reči ne može dešifrovati ponešto važno o stereotipnim žanr-predstavama koje o svetu oko sebe ima ovdašnja „konzervativna desnica“, to jest sva ta divna stvorenja iz zabavnog parka Domaćinska Srbija (jakako, oni učeniji i elokventniji od Velje sve to bolje formulišu i veštije skrivaju moralni i politički nihilizam i civilizacijsku anahronost svog svetonazora, ali razlika je tek u nijansama). Velja, dakle, vidi Državu kao Poljanče koje odvajkada i zauvek legitimno nastanjuju (zauzimaju?) pripadnici nekakvog Vodećeg iliti Konstitutivnog Etnosa: u slučaju Srbije to su, dakako, Srbi. Takvo je stanje stvari nešto vanvremensko, vanistorijsko: nešto je Naše jer smo Mi tu i jer imamo Tapiju, i tačka. Oni koji nemaju čast da pripadaju tom „vodećem etnosu“ oni su koji su istorijska bića, što je svakako ontološki niži status: oni su „pali u istoriju“ (što bi rekao turobni Sioran) tako što su, naime, u jednom trenutku odnekud došli na Tlo na kojem smo Mi Oduvek, i koje nam Pripada po jednom neupitnom poretku stvari. Oni su, elem, došljaci, a pošto je Velja tako dobar onda su dobrodošljaci, i Velja im – kao pravi Domaćin – srdačno maše maramicom sa trema Kuće Zvane Srbija, zapovedivši ženi (kako drugačije?) da spremi leba i soli za drage pridošlice, ako su ove došle u miru. Da je Velja, pak, zao, onda bi svi ti Drugi bili nedobrodošli iliti zlodošli, ali naša se „konzervativna desnica“ grozi takvog odnosa prema Drugima: takvo šta zagovaraju Zli Ekstremisti, sa kojima Domaćini nemaju ništa… Čuvena se Umerena Desnica lokalnih boja razlikuje od svoje navodno zle, preterivanjima sklone sestre samo po tome što „benevolentno“ gleda na Drugost: za nju je to samo mana iliti urođeni nedostatak, ali ne i zločin. Što reče jedan moj daleki rođak: „moj komšija Pišta je Mađar, ALI je dobar čovek“! Oni su, dakle, za to da svi putujemo istim vozom, s tim da se zna ko može da vozi lokomotivu. A bogami i ko će sedeti u Prvom razredu, jer mu to rođenjem pripada. Isto kao što Kralju rođenjem pripada kraljevski apartman u istoj toj idiličnoj kompoziciji na veselom Tripu Ka Nigde. Tako se zaokružuje kičasta žanr-slika jednog sumračnog patrijarhalnog sveta čiji „umereni“ savremeni prvosveštenici smatraju da su valjda zaslužili orden za „emancipovanost“ samim tim što, eto, tolerišu Drugost, kao što dobri baćuška Lenjin mazi decu, a mogao bi sve da ih pobije.
Jesmo li mi to zaboravili na vrlog Radoša Lj., čoveka koji preti da će – u kooperaciji sa Nikolom Miloševićem, danonoćno ornim šaljivdžijom i Vickastim Našim Dosetljivkom bez atoma (protona, neutrona, kvarka…) smisla za humor ili bilo šta humoru srodno – učiniti od buduće Skupštine mesto gde će se svi sećati Bidže i Rake s nostalgijom, čak i kajanjem? Nipošto! Njega sam čuvao za kraj, da vam ulepša dan: veseljak sa DSS-ove liste ovijeh je dana predložio da „prva sednica novog parlamenta bude održana u Orašcu, na Sretenje, gde bi bio izabran Vožd“. Da, dobro ste pročitali. Ne, ni na čemu, koliko je poznato. Ne, nije mislio na parfem: „Hajde da pokušamo da nekog između nas ponovo izaberemo za vožda. Ja jednog takvog znam.“ Eto, to je to: Kralj, pa Vožd, pa Narod, pa Ostali; žene u kuhinji, manjine (svih vrsta) u ćošku, „nenarodni elementi“ valjda u emigraciji, a raspištoljeni Domaćini u Skupštini, kao vrhunski postavljen mizanscen za Orgiju Novog Patrijarhata, za urnebesno travestični megašund-granginjol jedne Kvaziistorije koja bi da optrči još jedan, groteskno zombijevski krug.
