Danas počinje Europrajd u Beogradu. Međunarodna višednevna manifestacija koja slavi slobodu, različitost i pravo da se bude drugačiji. Na sajtu Europrajda možete da nađete informacije o tome gde se šta dešava jer će sve trajati sedam dana i doživeti „vrhunac“ na šetnji Beogradom 17. septembra.
Razume se, ako to sve neko ne poruši, ne zaustavi i ne zabrani.
Kako sada stvari stoje, ipak će pritisak javnosti i pritisak sa strane, najavljeni dolazak velikog broja evropskih zvaničnika, naterati Aleksandra Vučića da ne napravi glupost i spreči održavanje ovog događaja.
On je posle posete specijalnih izaslanika Olafa Šolca i Emanuela Makronau u petak poprilično reterirao. U subotu ujutro bio je depresivan, slomljen i morao je brzo da ode u Emirate da se malo osveži u bogatsvu šeikovih odaja. Ako je pre deset dana vikao da može da ga zove i sam Bajden, ali da zabrana Europrajda ostaje na snazi jer je država tako odlučila, pre dva dana se videlo koliko je mali: kakav Bajden, bilo je dovoljno da dođu neki savetnici i predaju mu poruke i on je počeo da govori kako je sramota da Prajda ne bude. Kakvo bedno povlačenje.
I ne samo to. Upleo je svoju familiju, govorio je kako i kod njega, zamislite samo, postoje osobe koje su gej, prozivao je Anu Brnabić javno na konferenciji da je gej („Kako vi to kažete, da ne pogrešim“) što je posebna forma ponižavanja saradnika. Saznali smo da ima još saradnika u njegovm okruženju koji su gej.
Organizatori, neki od njih, čuli su ono što je bilo dobro: kao, eto, on je prvi koji je pozitivno govorio o LGBT zajednici. To je toliko slaba priča.
Najmoćniji čovek govori o tome da je Prajd u redu ali da On, najmoćniji, ne može da garantuje bezbednost učsnika. Pa onda još prebaci odgovornost na MUP, veli policija da odluči. Pa to je Aleksandar Vulin govorio pre dve nedelje. Ko vodi politiku u Srbiji, ko drži dizgine bezbednosti?
Razume se da su organizatori zainteresovani da se Parada održi, ali ne vidim razlog da Vučića opet tapšu po ramenima. On je tu zajednicu instrumentalizovao, a deo zajednice je poverovao da se promena dogodila. On bi, ako je zaista rizično da se Parada održi, a on kaže da „ti ljudi“, kako ih naziva, jesu „naša braća, sestre, naša deca“, ako veruje da „ti ljudi“ mogu da budu i naši roditelji (a da to pravo nema ekskluzivno samo Ana Brnabić), onda bi on, kao predsednik svih građana, trebalo da hoda na čelu Parade, da otvori danas Prajd nedelju.
Kako on to ne namerava da uradi, jasno je da je njegova priča u najmenju ruku neiskrena. I to tako treba i reći, a ne da je on kao nekoga i nešto podržao.
Da Vučić zaista podržava prava, kako kaže, “homoseksualaca” on bi jasno stavio do znanja da se crkva ne meša, ali, avaj, toliko su njihovi poslovi uvezani da od toga nema ništa. A crkva, koja veruje da je nešto postigla litijama u Crnoj Gori, kreće sa proruskom desnicom da litijaši po Beogradu, manipulišući osećanjima ljudi, militarizujući veru i šaljući poruku da je i ta Crkva zapravo oteta – oteta od vere, oteta od kanona i vraćena u srednji vek u period progona i pokolja bogumila.
Šta sve ovo može da promeni?
Samo masovnost događaja, a posebno šetnje 17. septembra. Pred siledžijama nema uzmicanja. Na kraju krajeva i gej osobe slave slavu, i one imaju ikonu, pa i one mogu svoju šetnju da nazavu litijom. I šta ćemno onda? Da šetamo, šta drugo.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
