Davno je, davno bio onaj Gdanjsk osamdesete o kojem je pevao Džoni Štulić, sa Poljskom u svom srcu. Adama Mihnjika nema imenom u tim stihovima, ali ne bi te pesme kanda nikada ni bilo da nije bilo Mihnjika, jer bi ono o čemu je pevao Štulić bez Mihnjika bilo drugačije, i svakako ne bolje. Prostije rečeno, ako je brkati Leh Valensa bio lice poljskog pokreta otpora, onda je Mihnjik tom pokretu bio mozak, a bogme i srce.
Tri decenije kasnije, od „Solidarnosti“ – opozicione partije preventivno maskirane u sindikat – nije ostalo ništa, Valensa je gunđavi i hiroviti ekspredsednik, socijalizam je propao, a ni kapitalizam nije baš u životnoj formi, Poljska više nije sumorna i polugladna robinja istočne despotije nego slobodna i prosperitetna zemlja, članica Evropske unije, i to uglavnom najuzornija među bivšim nevoljnim kremaljskim satelitima. A Mihnjik? Taj izdaje i uređuje najbolje i najtiražnije poljske novine (koje, zamislite, uopšte nisu tabloid). Čita, piše, sastanči, putuje, pije onako po poljski, pali cigaru na cigaru. Stresan posao, zar ne? Ne bi li lepše i lakše bilo dremkati na lovorikama i pobirati unosne dividende? Pa bilo bi, van sumnje, ali izgleda da ovaj poljsko-jevrejski istoričar i štošta još naprosto nije taj tip. Šta ćeš, ne umeju svi da „uzmu sve što im život pruža“. Srećom je tako, inače bismo se kolektivno pogušili u smradu sveopšteg snalaženja.
Kako god, čitam ovih dana Mihnjikov opširan intervju zagrebačkom Globusu od 23. 9. 2011. (ne, džaba guglujete, nema ga na internetu, osim početnih delića; he he, crknite, paraziti!), u kojem govori što o Poljskoj, što o Hrvatskoj i ex-YU generalno, a sve to u kontekstu današnje „globalne krize“, za koju još ne znamo pouzdano je li tek jedna od cikličnih ekonomskih kriza kojima kapitalizam plaća za svoju generalnu uspešnost, ili je pak – kako vole da veruju oni jako levo i jako desno od njega – zapravo terminalna kriza samog Sistema, koji se ne urušava samo ekonomski, nego se rastače u svakom smislu, a što potkopava temelje svega što uz njega „u paketu“ obično ide, barem u „razvijenom svetu“: dakle, ne samo „slobodno tržište“ nego i predstavničku demokratiju i sve ono što je, u vreme Hladnog rata, roblju zatočenom sa pogrešne strane Gvozdene zavese moralo izgledati kao bolja strana ljudske stvarnosti.
U čemu je posebna vrednost Mihnjikovih uvida iz ovog intervjua, ako se složimo – što, videćete, neće biti teško – da po sebi nisu posebno novi i originalni? Možda najpre u ovome: Adam Mihnjik nije nekakav činovnik EU zadužen za „poslove proširenja“ ili štagod slično, nego slobodan čovek zavidne pameti i ogromnog iskustva. I baš kao takav, on odlučno preporučuje Hrvatima i njihovim susedima da ne obraćaju pažnju na demagoški „antievropski“ mambo-džambo bilo kojeg ideološkog porekla. Štaviše, to isto kaže i za svoju otadžbinu: „Po mome mišljenju, kad si u Poljskoj protiv europske integracije – mora da si idiot“. Zašto? Zato što Mihnjik, koliko god se upinjao, ne ume da vidi nikakvu trajno i fundamentalno lošu stranu poljskog pristupanja EU, niti da zamisli šta bi to danas u Poljskoj bilo bolje da je odabrala neki drugačiji put. Čak i kad bismo verovali da „drugačiji put“ uistinu postoji bilo gde izvan sterilnih umovanja „levih“ večitih adolescenata i „desnih“ palanačkih zamlata.
Pa dobro, ali da je ostalo na ovome, teško da bi me Mihnjik „nadahnuo“ za ovu kolumnu. No, ima jedna rečenica na samom kraju ovog intervjua koja je, po mojem osećanju sveta, jedna od onih naizgled uzgrednih sentenci koje zapravo instantno nadrastu sopstveni efemerni povod i postanu Znakovi Epohe. Upitan da li, kao „disident jednog vremena“, oseća solidarnost sa današnjim „pobunama mladih“, Mihnjik veli: „S Londonom ne. Sa Španjolskom nešto više, ali nisam presretan zbog svega toga. Ljudi su se 1968. bunili protiv konzervativnog establishmenta. U Španjolskoj se danas bune protiv toga što je svijet nepravedan. To je besprogramska pobuna. Možda je tako bolje. Sigurno je da ta pobuna nešto ilustrira. Mislim da moj sin podržava tu pobunu, ali to je generacijska stvar. Ja pripadam generaciji koja će do kraja života biti zadovoljna demokracijom (podvukao T. P.). Mome sinu demokracija je premalo. I on je isto u pravu.“
Kao dobar otac, Adam M. pokušava da razume svog sina, a ako mu to baš i ne uspe, krivicu za to pripiše sebi. Da sam cinik, rekao bih da to pokazuje kako su očinske emocije na tom mestu nadvladale nepotkupljivu doslednost uma, ali vi dobro znate da ja nisam cinik… Ozbiljno govoreći, Mihnjik zapravo ukazuje na jednu stvar koju danas olako zaboravljamo: demokratija nije ni oduvek ni (nužno) zauvek; koliko juče, mnogi među nama nisu je imali. Za nju smo morali da se izborimo, što je mnogo gde – svakako i u Poljskoj – zahtevalo nimalo naivan napor, rizik i žrtvu. No, čim se ona koliko-toliko stabilizuje, a ljudi iznenađeno & uvređeno shvate da ona ipak nije Savršeni Svet kojim teku med i mleko, dođe do nekovrsne kontrareakcije: ma, šta bre ta demokratija, rotkve strugane, „bilo je bolje u komunizmu“ (čak i pod Čaušeskuom!), a i onaj Hitler je ipak gradio autobanove; da i ne govorimo o tome kako nas u njegovo vreme nisu preplavljivali mrski Stranci i oduzimali nam naša radna mesta… Na šta vas podseća tektonsko pomeranje koje možda predoseća Mihnjik, instinktom onoga koji i „iz knjiga“ i iz života zna za nasušnost demokratskog poretka? Mene nekako podseća na „vajmarske“ tridesete: i tada je demokratski poredak bio nešto trulo, mlako i nedovoljno, dostojno olakog i neodgovornog prezrenja Progresivnih Mislilaca, a o fašistima da i ne govorimo. Rezultat? Eno ga u Aušvicu, na Kolimi i kojegde još. Ne kažem da nam se spremaju novi Aušvici, ali mi je sve zanimljivija ta prokleto neizbežna analogija s turobnom prošlošću: „levica“ poletno delegitimizuje demokratski poredak (desnica za to ionako nema intelektualni kapacitet), ali samo desnica na tome stvarno profitira. Levica kao da priziva nekakvog evropskog Uga Čaveza, ali pre će biti da će dobiti Pinočea ili Štresnera. Ako mislite da preterujem, pogledajte vrlu novu, Orbanovu Mađarsku: to je, a ne nekakvo „društvo socijalne pravde“ (tj. carstvo u kojem caruje drugarstvo) budućnost društva u kojem je liberalno-demokratski poredak uspešno delegitimizovan.
