Dnevnik Ane Frank, jedno od čuda svetske književnosti, je fanal jednog zlog poglavlja istorije. Ona i ja smo isto smo godište, rođena je 12. Juna 1929, ja sam samo nekoliko meseci stariji. Sudbina nam je donekle bila slična, ja, doduše, nisam pisao dnevnik, ali sam ostao živ. Danas joj je rođendan, imala bi 93 godine, da je izdržala malo duže možda bismo se negde, nekom prigodom podsećanja na Holokaust, i sreli i upoznali. Ali, da je preživela ne bi bila toliko slavna.
Anin otac Oto Frank rođen 1889. bio je uspešan poslovni čovek u Nemačkoj. Nakon što je Hitler došao na vlast preselio se sa porodicom u Amsterdam, a kada su Nemci okupirali Holandiju izgradio je skrovište za svoju porodicu. Neko ih je izdao, uhapšeni su 4. avgusta 1944. Devojčica nije mogla da ponese svoje sveske. Transportovani su u Aušvic, gde joj je ubijena majka, Ana odatle u logor Bergen-Belzen u kome je, verovatno od tifusa pegavca, preminula krajem marta 1945, mesec dana pre oslobođenja. I moja mlađa sestra Ildi Ivanji je u isto vreme bila u tom logoru. I ona je preživela i mnogo decenija kasnije napisala knjigu pod naslovom „Kapija opklade“ u kojoj starhote logora opisuje iz dečje vizure.
Dok je Ana bila u tim logorima ja sam se obreo u radnim komandosima koncetracionog logora Buhenvald; dok je ona umirala ja sam bio u tunelima logora Langenštajn-Cviberge u kome nisu baš mnogi ostali živi. Kako i zašto sam uspeo da ne budem mrtav druga je priča, pominjem to samo da bih opravdao svoje interesovanje i za neobične momente svetskog uspeha „Dnevnika Ane Frank“.
Dokument „senzibilne mladosti“
Otac Ane Frank je ostao živ, njegova bivša službenica sačuvala je i dala mu dnevnik njegove ćerke. Uspeo je da rukopis proda jednom holandskom i nemačkom izdavaču, ali se knjiga slabo prodavala.
Sledeće detalje beležim na osnovu eseja Guli Neman Arad ,profesorke univerziteta Ben Gurion u Berševi u Izraelu. Ona konstatuje da je jevrejska zajednica u Americi bila zbunjena kada je sa početkom Hladnog rata Zapadna Nemačka postala neka vrsta saveznika protiv Sovjetskog Saveza. I američki Jevreji starosedeoci, a pogotovu oni koji su uspeli da pobegnu iz Evrope, pre svega su hteli da budu lojalni američki građani, nikako da ometaju politiku Vašingtona, pa su se tako uzdržavali da kritikuju bilo šta u vezi sa Nemačkom.
Usred takve atmosfere Oto Frank je tražio izdavača za dnevnik svoje pokojne kćerke. Najzad je štampan pod naslovom „Dnevnik jedne mlade devojke“ kao „dokument senzibilne mladosti“. Uticajna revija New York Book Review 1952. naglašava da se ne radi o „deprimirajućoj priči iz geta“, nikako o „zbirci užasa“, nego da je to samo priča „koja budi dirljivu radost zbog bezgranične ljudske hrabrosti“. Sa takvom najavom prodato je 45.000 primeraka.
Oto Frank počeo je polako da stiče bogatstvo na senima svog deteta. Ali, zastanimo ovde na trenutak: knjižica, koja će u svetu postati simbol užasa holokausta, ušla je u sferu interesovanja javnosti sa akcentom da nije „zbirka užasa“! Pa stvarno nije, ali pretvorila se u važniji signal od više stotina dela koja to na neki način jesu.
Isuviše jevrejska tema za Holivud
Guli Neman Arad opisuje kako se dalje širi popularnost Ane Frank: „Pošto su prve dramatizacije odbijene kao ’isuviše jevrejske’, bračni par pisaca scenarija iz Holivuda dobija nalog da tekst prekroji u duhu opšteg, liberalnog, američkog raspoloženja.“ Reditelj Garson Kanin rekao je tada da muke Jevreja nisu ništa naročito: „Tokom celokupne istorije ljudi su patili, jer su bili Englezi, Francuzi, Nemci, Crnci i tako dalje.“ Holivud o holokaustu: „…i tako dalje!“ Jedan kritičar je konstatovao da u pozorišnom komadu nacisti i ne postoje.
Oto Frank se malo bunio, ali je popustio i dao odobrenje za takvu predstavu u kojoj ni traga nema o tome zbog čega, zbog kakvih zločina nacista, su Frankovi morali da se sakriju u skrovište. Da li je to uradio da bi se i dalje pominjala njegova ćerka, da bi njen duh živeo među ljudima, ili zbog autorskih honorara? Ne znam. Ne sviđa mi se.
Znatno kasnije je pronađeno nekoliko stranica koje je Oto bio iscepao iz sveske, u njima su ispisane Anine beleške o svađama svojih roditelja. Otac devojčice umrle, usahle u logoru sa petnaest godina, ponovo se oženio i bogat, zahvaljujući njenoj sveščici, umro u svojoj 91. godini.
Kao knjiga je „Dnevnik Ane Frank“ prevedena na 67 jezika, prodata je u više od 30 miliona primeraka.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
