VODITELJKA: Dragi slušaoci, naš večerašnji gost biće pukovnik koji se igrom slučaja obreo u dijaspori gde daje oduška svojoj umetničkoj prirodi; možda je nadrastao našu sredinu, možda nije, tek, za glavu je viši nego što ga svedoci opisuju! Da li je sa mnom u studiju, nije, naravno, ali javiće se sa mobilnog koji nije registrovan ni u jednoj registrovanoj kompaniji, pogađate, reč je o Milovanu Ujvideku zvanom Regimenta. Hteli smo da celu emisiju posvetimo njemu i njegovom besmrtnom delu, ali smo strahovali da se možda neće javiti pa smo pozvali dva rezervna gosta, to su: starosta Federacije, gospodin Poštenica, da li se čujemo gospodine predsedniče, šta, vaistinu se čujemo, odlično, treći gost, da ne kažemo treći čovek, ha-ha-ha, jeste premijer Kiza… Oba naša sporedna gosta su doktori nauka, obojica su zamrzla svaki svoj naučni razvoj da bi u ovom istorijskom kovitlacu stali na naše čelo… Dobro veče, gospodine Regimenta, nadam se da će baterija na vašem mobilnom izdržati, hoćete da mi zovnemo vas, nećete, dobro… Ako hoćete da vam damo račun za sve impulse koje utrošite u toku emisije, to možemo da vam pravdamo, nećete ni to, bože, šta je meni, pa niko ne zna gde ste vi, kako da vam uručimo taj novac koji je pri tome smešan čoveku vašeg imovnog stanja! Izvinite zbog ovoga (pauza)… Jedinica kojom ste donedavno komandovali podigla se protiv bezakonja, vaši ljudi su pod punom i prepunom borbenom opremom stali u odbranu Boga, Vere i Pravde, a protiv ministra policije…
REGIMENTA: Na njega neću da trošim reči, ali je sramna izjava predsednika vlade posle svega što je jedinica uradila za narod i državu, da kaže, ako im se ne sviđa nek traže drugu zemlju. Jer svi mi, kad je ovde bilo najteže, nismo bili u nekoj drugoj zemlji, kao neki…
ĐIĐI: Regimenta, druže, ne budi nakraj srca, novinari me nisu korektno preneli, ti znaš da mislim sve najlepše i o tebi o jedinici…
REGIMENTA: Naša jedinica je dete Službe, to je rekao major Batić, to kažem i ja! Je l’ to jasno?
ĐIĐI: Jasno mi je…
REGIMENTA: Ostav! Ne kaže se „jasno mi je“ nego „razumem“!
ĐIĐI: Razumem! Imao sam nameru samo da kažem…
REGIMENTA: Reći ćeš ako budeš pitan…
VODITELJKA: Nemojte ni vi tako, gospodine Kohorta…
REGIMENTA: Regimenta, ćurko! Ni činove ni rodove ne znaš, a neko za tebe gine svaki čas! Moje ljude ne zanima politika, pljujemo mi na sve što je materijalno, za nas nema ničeg osim ljubavi prema državi, narodu, službi, ovoj profesiji…
VODITELJKA (uvređeno): Pa šta je vaš posao, danas kad imamo mir i demokratiju? Ko vam je odobrio da sa borbenim vozilima i oružjem blokirate autoput? Zar niste zloupotrebili ionako povlašćen položaj koji imate u ovom nesrećnom društvu?
POŠTENICA: Gospodine Ujvidek, ne sumnjam da biste i bez moje pomoći nadgovorili ovu moram reći neobrazovanu pa i priglupu novinarku, ali, dozvolite da joj ja kao pravnik odgovorim: članovi Specijalne jedinice nemaju šta drugo da obuku! Oni kad hoće da ukažu na kršenje pozitivnog prava moraju da se pojave u uniformama, u borbenim vozilima i sa oružjem koje po Ustavu SRJ ne smeju da demontiraju niti da skidaju sa transportera. U Obrenovcu je narušen pravni poredak, udario je ne brat na brata, udareno je na dvojicu braće i učinjen još jedan sraman ustupak Tribunalu. Vaši ljudi, pukovniče Regimenta, vaspitani su da štite zakon, u vašoj jedinici je elita srpstva, njeni pripadnici su bez pogovora ispunjavali sva i svakakva naređenja dok je bio Milošević na vlasti, a tako nešto mogu samo istinski legalisti! Skupštini ću predložiti da dan kad su specijalci digli ovu časnu bunu proglasimo Danom legalnosti!
ĐIĐI: Polako, polako! Jedinica je republička a ne savezna! Razloga za slavlje ima puno, ali će Republika i te kako umeti da se oduži deci Službe. Ministar policije evo završava konačnu verziju izvinjenja koje će za povečerje pred kamerama RTS-a pročitati u Kuli, hoće celu svoju firmu na koju je već platio ekstraprofit da zavešta Specijalnoj jedinici, drugo, Regimenta, ako sam ja prešao preko toga što ste me snimali skrivenom kamerom, progledajte i vi nama kroz prste.
VODITELJKA: Izvinite, doktore Điđi, na vezi imamo slušaoca…
KOSTA ČAUŠKI: Dobro veče svima u studiju, svima osim Kizi, ovde doktor Čauški, slušaoci sigurno prepoznaju moj glas, izneo bih lični stav povodom dosmanlijskog zuluma, danas još nigde nisam govorio protiv dušmanskog Tribunala, protiv arbanaškog pogromaštva i protiv Nebojše…
ĐIĐI: Ko vam je dozvolio da na radio pustite Čauškog? Hoćete da vam frekvencija bude trajno oduzeta koliko noćas? Dobićete orden…
VODITELJKA: Prekinite sa tim ordenom, molim vas, mi radimo na crno i niko ne može ništa da nam oduzme, glavnog gosta zapostavili smo zbog vas, potpuno ste preuzeli banku, nikako da ga upitam: je li Jedinica spremna da pređe preko grešaka, grehova, prekršaja i krivičnih dela ministra policije? Kakve su šanse da premijer i ministar policije budu pomilovani, mogu li se članovi vlade nadati da će im životi biti pošteđeni?
REGIMENTA: Jedinica je mogla sa vladom da čini šta god je htela…
POŠTENICA (rezignirano): Ali nije…
REGIMENTA: … da smo hteli, mogli smo zgradu da miniramo, da je zapalimo, da je zauzmemo, ali nismo upotrebili ni vatrenu moć ni ovlašćenja koja imamo; ministar policije nije izveden pred preki sud, u drugim zemljama specijalci bi ga sto puta streljali, mi nijednom, e pa, ako to nije humano, ne znam šta je! Jedinica, znači, poštuje Vladu, ali vlada mora barem triput toliko da poštuje Jedinicu! Šta triput, deset puta!…
ČAUŠKI: Mogao bih da napravim nacrt Zakona o uzajamnom poštovanju vlade i Specijalne jedinice…
POŠTENICA: Kostice, Kostice! Taj Zakon bi vladi dao dodatni legitimitet, a ja držim da bi njeno postojanje baš kao i postojanje Haškog tribunala trebalo temeljno preispitati.
