Dani praznični, energija protestna

Odlukom da neposlušne srednjoškolce i đake ranije otera na raspust, Vlada Srbije je nivelisala jednu od retkih preostalih razlika između Vojvodine i ostatka zemlje. Naime, klinci u pokrajini svake godine odlaze na zimske ferije sedmicu ranije od centralnosrbijanskih vršnjaka, tu negde pred gregorijanski Božić, zahvaljujući dakako činjenici da je još uvek, bar u određenoj meri, multikonfesionalna i multietnička uprkos raznim drugim nivelisanjima sprovedenim od kraja osamdesetih do danas.

A praznici počinju onda kada su đaci na raspustu, realno govoreći. Mnogi roditelji uzmu slobodno, spakuju decu i odvezu se zajedno u nepoznatom pravcu. I one firme koje rade, rade smanjenim intenzitetom, dočim državne, pogotovo pokrajinske institucije svakako kradu bogu dane, i niko ni ne primećuje da li neko od uposlenika dolazi na posao ili je ostao kod kuće da šteluje badnjak ili bindžuje turske serije ili je otputovao negde daleko. Fakulteti takođe ne rade, pa studenti spiče kući, kod roditelja, na pečenje, kolače i mudre savete. Uglavnom, uprkos prednovogodišnjoj frtutmi, Novi Sad izgleda prilično opušteno tih dana, a što dalje idemo u prošlost, sve je opušteniji i mirniji.

Praznici u drugom planu

Ovi praznični dani su međutim drugačiji – ne smiruju se ni studenti, ne smiruju se ni građani. Grad u kojem se 1. novembra desila strašna tragedija još uvek je prepun adrenalina, i gneva, i nade. Kao da su praznici u drugom planu, a otpor je vidljiv na svakom koraku. Studente, kada krenu u šetnju, prate ovacije građana, mašu im i aplaudiraju i sa prozora i terasa okolnih zgrada. Pa do nekih sitnih, ali važnih detalja. Koleginica je prisustvovala interesantnoj sceni u maloj prodavnici u komšiluku. Dve gospođe su želele da kupe kore za gibanicu, ali ih nije bilo. Prodavačica besno rekla: nisu mogli da dostave zbog „ovih blokada“. Gospođe su uglas odgovorile: nema veze, može gibanica da sačeka!

Novosađani su ponosni na svoj grad zbog toga što je iz njega krenula lavina protesta koja se proširila po celoj zemlji i koja je doživela svoj, trenutni, vrhunac na najmnogoljudnijem političkom skupu u istoriji ove zemlje, u nedelju na beogradskoj Slaviji. Neki Novosađani svoje mesto ponosno nazivaju imenima „Gdanjskom Srbije“ ili „Temišvarom Srbije“.

Poseta RTV-u

Verovalo se da će praznici smanjiti intenzitet studentske i srednjoškolske pobune. Ne može se reći, na fakultetima, u blokadi, nešto je manje studenata nego ranije, ali se nikako ne čini da energije ponestaje. Kao ni ideja. Naprotiv. Spremaju se nove akcije, a studenti ne vole da mnogo unapred izlaze sa planovima.

Juče su posetili zgradu Javnog servisa Vojvodine, na Mišeluku, i tražili da on počne da ispunjava zakonske obaveze, a ne da bude naprednjačka prćija laži i muljanja. Tražena je i smena pitoresknog glavnog urednika Nenada Ćaćića, za kojeg je preblago reći da je karikatura profesije. Jednoj od studentkinja, Mili Pajić, koja se dugo već nalazi na meti režimskih tabloida, jedan od buntovnih javnoservisnih novinara dodelio je simbol „Otpora“. Lep gest. Čini se, ipak, da ovaj protest treba da sačuva svoju autentičnost, i da poređenje sa nekim drugim vremenima nije produktivno. Iako je odigrao važnu istorijsku ulogu, percepcija „Otpora“ se u međuvremenu izmenila, jer određeni važni likovi ove organizacije posle 2000. nisu baš ostali privrženi idejama koje su promovisali za vreme vladavine Slobodana Miloševića.

Nestanak straha

Ako energije i ponestane tokom „svetog januara“, ona će se sigurno obnoviti, a povoda za to će svakako biti, s obzirom da naprednjačka vlast ne zna ništa drugo do da produkuje afere, a nema ni sposobnost da izmeni primitivnu propagandu koja neprestano proizvodi kontraefekte. Mnogo je veća opasnost za mlade ljude jesu pokušaji, sada još u rukavicama, nekih političkih i drugih grupacija da i instrumentalizuju za promociju svojih ideja i ambicija. No, pokazali su već u nekoliko navrata neverovatnu zrelost, pa se čini izvesnim da će ostati dosledni sebi i svojim idejama. Do sada nisu grešili. Njihova „kolektivna inteligencija“ je inteligentnija od svih nas na gomili, a pogotovo od samozvanih političkih eksperata koji su uništili sve čega su se dohvatili.

Nije to slučaj samo u Novom Sadu, ali je ovde možda najvidljivije. Možete to čuti na svakom koraku. Mnogo ljudi koji su do pre 1. novembra bili ćutljivi i oportuni, čak i oni koji rade u javnim službama I nalaze se na važnim pozicijama, izgubili su strah i postali takoreći preko noći žestoki protivnici Vučićevog režima. Neki od njih se ponašaju i kao „prvoborci“, preuzimajući vođstvo u akcijama podrške studentima. Ranije su se protiv režima pobunili čak i njihovi dugogodišnji koalicioni saradnici i njihova menažerija.

Širenje fronta

No, sve to je zapravo jako dobra vest, sada nije nikako vreme da se pitanje ranijeg kritičkog staža postavlja u prvi plan. Front se mora širiti, a upravo činjenica da su ćutljivi i ustrašeni progovorili kazuje da režimu akcije ne stoje dobro. Rado bi režim upotrebio intenzivnije oblike nasilja i zastrašivanja da ovaj cunami zaustavi, ali svesni su da je to, u najmanju ruku, mač sa dve oštrice. Em svako zastrašivanje proizvodi kontraefekat, em je sve manje ljudi na koje mogu računati. Zapravo, oni u ovom trenutku i nisu sigurni na koga mogu sigurno računati. Bunt je postao takoreći modni trend. A ne možeš se boriti protiv trendova tako lako.

Naravno, još jedna stvar je važna. U salvi ljubavnih poruka i podrške studentima treba uneti i malo razuma. Ne treba mladim ljudima na pleća stavljati užasno veliki teret i imati prevelika očekivanja, koliko god da su već pokazali neverovatnu snagu. Nešto moraju i drugi da urade.