Dan posle bojkota

Ima jedna stvar kod kolumnista koju valjda ni majka ne može da voli: to je ono kad citiraju same sebe od pre nekog vremena, sve s porukom: „Jesam li vam lepo i na vreme govorio?“. Učiniću samo drugu polovinu ove iritantne radnje, pošto me mrzi da guglujem citate… Elem, šta ćemo s bojkotom eventualnih vanrednih izbora?

Predlagao sam opoziciji da bojkotuje prethodne vanredne izbore – naravno da me nije ni uzela u razmatranje. Mislim da sam isto učinio i za one još prethodnije vanredne izbore – s istim rezultatom, naravno. E, sad bi opozicija (pardon, „prava opozicija“) da bojkotuje vanredne izbore. Možda da joj predložim da ipak izađe, ne bih li bio antiprotivan? Šalu na stranu. Jasno je da u Srbiji 2019. godine nema nikakvih normalnih uslova za održavanje demokratskih izbora. Samo, nije ih bilo ni 2016, ni 2014, niti bilo koje druge godine od jeseni 2012. naovamo, tj. od trenutka likvidacije Petooktobarske republike i uspostavljanja postdemokratskog (Orban Viktor bi rekao „iliberalnog“) poretka.

Održavanje „vanrednih izbora“ jedna je od ključnih tehnika održavanja Aleksandra Vučića i ekipe na vlasti. Šta vanredne izbore čini vanrednim? U parlamentarnoj demokratiji do njih dolazi kada vlada izgubi većinu, usled nekog neočekivanog potresa, neke strateške promene odnosa političkih snaga. Ako toga nema, izbori se održavaju na četiri godine, i basta. Nikada se, za Vučićevog vakta, nije dogodilo ništa što bi opravdalo potezanje vanrednih izbora kao razrešenja nepostojeće krize vlade – oni su uvek bili akt puke samovolje vlastodršca i uzurpatora. Kada opozicija govori o „nedostatku uslova“ za učešće na izborima, stalno zaboravlja da su sami ti izbori, raspisani na takav način, ključni faktor „nedostatka uslova“ za sopstveno održavanje! Ako pristanete na izbore koji se održavaju bez elementarnog pravno-političkog smisla i rezona, zašto ne biste pristali i na sve ostalo, to jest na bilo koju nepravdu i neravnopravnost? Onog trenutka kad izađete na izbore bez legitimiteta, već ste saučesnik u izrugivanju s demokratijom i njenim institucijama. Opozicija je to učinila najmanje dva puta do sada.

Dobro, ali šta ćemo mi sada s izborima? Pa, ništa. Ako se ništa nije promenilo u međuvremenu – a nije, ili jeste, ali na gore – onda opozicija može ili da nastavi da se ponaša kao tokom prethodnih veštački, manipulativno i nasilnički insceniranih izbora (dakle, saučesnički), ili da svoje ponašanje napokon prilagodi političkoj stvarnosti. A stvarnost je da nema uslova ni za same izbore, a kamoli da bi bilo uslova na izborima, dakle, demokratskog ambijenta i makar minimalnih standarda koje oni zahtevaju da bi sve to imalo nekog smisla.

Tačno je da neka prethodna iskustva opozicije s bojkotom (iz druge polovine devedesetih) nisu bila sjajna. Tačno je i to da je opozicija mogla naći dobre razloge da bojkotuje izbore od 24. septembra 2000, i da je sreća što to nije učinila – bez tih izbora, ne bi bilo ni famoznog Petog oktobra. Ali, povlačenje olakih analogija sa sadašnjim vremenom i okolnostima je rizičan posao. Srbija devedesetih je zemlja neproglašenog ratnog stanja. To je, takođe, zemlja u kojoj postoji kontinuitet vladavine iz jednopartijskog režima, zemlja bez ijedne žive generacije s iskustvom življenja u demokratskom poretku. Ukratko, to je zemlja u kojoj barem podnošljivi demokratski standardi tek imaju da budu uspostavljeni. U tom uspostavljanju ide se korak po korak, luta se, greši se, uči se. Srbija nakon 2012. je zemlja koja je iza sebe imala nekoliko sasvim normalnih izbornih ciklusa, bez straha, nasilja, crnih limuzina skinutih tablica, bez medijske diktature, bez izborne krađe. U toj Srbiji vlast se menjala, padale su vlade, odlazili predsednici, premijeri i ministri, velike stranke dolazile na vlast i prelazile u opoziciju, i sve to bez ikakvih pažnje vrednih društvenih tenzija. Daleko od toga da je bilo idealno, ali standardi su uspostavljeni, profunkcionisali, svi smo ih videli i osetili na delu, nismo ih samo sanjali. Zato se nije smelo dozvoliti da se ikad više ide ispod njih.

Kada Aleksandar Vučić pokušava da prevaziđe nešto što počinje da liči na do sada najveću krizu legitimiteta njegove vlasti tako što opoziciji ljubazno i grandelokventno nudi izbore, on ponajviše podseća na muža koji zove odbeglu zlostavljanu suprugu da mu se vrati slatkorečivo govoreći „neću ti ništa, časna reč“. Žena, međutim, zna da skotina laže kao pas: ako je udario jednom, drugi put, nema razloga da to ne učini i treći i stoti put. To je prosto, što bi se reklo, njegov modus operandi. Mislim, muževljev. Ali bogme i Vučićev. Pristajanje na tako ženeroznu ponudu u ovakvim okolnostima nije puko gubitništvo: to je otvoreno štetočinstvo.

Nisu „Vučićevi izbori“ neprihvatljivi zato što on na njima pobeđuje. Neprihvatljivi su zato što su stvari tako postavljene da je gotovo nemoguće da ne pobedi. I još gotovo nemogućije da tu teško zamislivu nepobedu prizna. I naj gotovo nemogućije da mirno i dostojanstveno ode s vlasti. U međuvremenu je doslovno sve standarde srozao u blato, poništio, uništio, anihilirao. Tu nema temelja na kojem bi se moglo graditi nešto novo.

Pa dobro, ali šta činiti dan posle bojkota? Ne, ne, to je pitanje na pogrešnu adresu: dan posle bojkota nije domaći zadatak za opoziciju ni za građane, nego za samog Vučića – kao osobu i kao metaforu vlasti. I on to dobro zna, zato će učiniti sve da do toga ne dođe.