Ako ste rešili nešto da obavite „putem interneta“, odmah se vraćajte! Nema takvog puta izuzev, možda, Irbid Šafik Ršeidat ulica u glavnom gradu Jordana Amanu, duge manje od jednog kilometra ali sa čak 105 internet kafića. Internet je kompjuterska mreža, te ga tako treba tretirati i u govoru. Ako ribu ne lovite preko mreže ili putem mreže već mrežom, onda i svoje fajlove šaljite internetom ili kroz internet (nikako putem ili preko). Pravilno je reći i da smo nešto uzeli (spustili) iz mreže i podigli u ili, u slučaju interneta, na mrežu (mreža je uvek iznad nas), jednako kao što se na mrežu diže i sa mreže spušta budući da oba oblika postoje i u originalnom jeziku interneta, engleskom.
Slično važi i za elektronsku poštu koja se, poput interneta, povinuje padežima. Znači, šalje se poštom, nikako preko pošte, sem kad golubovi pismonoše vaše fajlove nose okačene oko noge preko svega, pa i preko zgrade pošte (takav podvig, korišćenje golubova pismonoša za prenos elektronskih poruka, izvela je nedavno grupa norveških zgubidana; brzina prenosa bila je oko hiljadu puta manja od one koju postiže standardni modem, ali su se istraživači žalili da je njihove pulene omelo divlje „spam“ jato koje im se našlo na putu).
Pravi problem ipak nastaje ako nešto odlučite da šaljete „mejlom“, odnosno „imejlom“ (ili e–mailom). Svako ko je sa imalo jezičke savesti počeo da piše o informacionoj revoluciji i računarima uopšte našao se pred strašnim problemom odsustva domaćih reči i izraza za opisivanje onoga o čemu govori. Do pojave interneta, sa ovim problemom suočavali su se uglavnom ljudi koji pišu za specijalizovane časopise, ali danas se o računarima i mrežama piše svuda i masovno, što neminovno vodi jezičkoj revoluciji. Ona se trenutno i dešava, ali potpuno stihijski i bez ikakvog učešća lingvista i nadležnih institucija, ostavljajući na dušu nekvalifikovanim novinarima i tehničarima da u korpus srpskog jezika „daunlouduju“ sve što im je potrebno da opišu neku pojavu iz ove oblasti. Od te invazije strašniji su samo amaterski pokušaji da se strani, mahom tehnički izrazi nasilno prevode, što može dati komične rezultate.
Da biste kvalifikovano pisali o internetu, ne morate znati srpski pravopis, niti vam treba kakav rečnik. Naprotiv, samo će vam smetati u radu jer tamo nema nikakvih objašnjenja šta je, na primer, „sajt“ i kako uopšte napisati (a tek pročitati) internet adresu koja počinje sa „www“. „Duplo u“, koje mi volimo da zovemo „duplo v“, u našem pismu ne postoji, mada smo prinuđeni masovno da ga koristimo. Preostaje vam da zanemarite pravopis i da prepisujete u originalu, što je malo teže onima koji koriste ćirilicu. Predlog da se u naše pismo uvedu nova slova možda je malo radikalan, ali svako dalje ignorisanje korišćenja nepostojećih slova (i znakova) samo promoviše nepismenost.
Oni koji bi trebalo da vode računa o razvoju srpskog jezika ubeđeni su da imaju posla sa „samoštelujućom napravom“ koja se regeneriše po pravilu „piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano“, danas sasvim prevaziđenom ne samo kada su računari u pitanju.
U eri kompjutera, naši lingvisti još uvek računaju na prste.
