Cvetna nedelja

Nedelja, sedam i nešto uveče, Lastinim autobusom vraćamo se iz Mađarske, majstore, je l’ radi taj naš televizor, radi, pa daj, pali da vidimo šta je sa milom Srbijom, ko je za vikend uhapšen a ko se brani sa slobode…

Avaj, vidi se samo HRT, jedna jako lepa devojka udarcem u potiljak onesvešćuje pukovnika Luftvafa i uskače u njegov avion, vozi međutim tako traljavo da pukovnik, koji je u međuvremenu došao k sebi, pretiče zrakoplov i pravi otmičarki zasedu, autobus (naš) približava se Bačkom Bregu, sad će pola osam, majstor nalazi RTS, bravo majstore, slika igra, ton se gubi, ali se ono glavno daje razabrati: „Poštovani gledaoci, dobro veče. Danas je Cvetna nedelja, veliki praznik, u našem narodu poznat i kao Cveti, to je dan kad se Isus Hristos ovako obratio učenicima svojim: ‘Evo idemo u Jerusalim, i sin čovečji biće predan glavarima svešteničkijem i književnicima. I osudiće ga na smrt.’ I kad se približiše Jerusalimu i dođoše k Vitfagu i Maslinskoj gori, onda Isus pozva dva učenika govoreći im: ‘Idite u selo što je prema vama, i odmah ćete naći magaricu privezanu i magare s njom, odrešite je i dovedite k meni. I ako vam ko reče što, recite da oni trebaju Gospodu, i odmah će ih poslati. I učenici otidoše, učinivši kako im zapovjedi Isus, dovedoše magaricu i magare, metnuše na njih haljine svoje i posadiše ga na njih… I uđe Isus u crkvu Božiju i izgna sve koji prodavahu i kupovahu po crkvi, i ispremeta trpeze onih što mijenjahu novce i klupe onih što prodavahu golube, i reče im, dom moj dom molitve neka se zove a vi od njega načiniste pećinu hajdučku…'“

Utom uđe carinik, pravi, mađarski, šta imate, nemamo ništa, vraćamo se sa jednog rođendana, carinik ode, Hrist prokune neplodnu smokvu, a mi odosmo u frišop. Kao da sam ušao u drezdensku bakalnicu nakon savezničkog bombardovanja, pustoš ljuta, dva dezodoransa, paklo bombona, nekoliko boca votke, na polici jedna jedina buteljka viskija; Claymore nije moj omiljeni viski, šta ću, uzmem taj stidak, visontlataš, doviđenja, brzo natrag u autobus, dobro je, još traje udarna vest iz Jerusalima, i dalje bruji bariton nekadašnjeg sportskog komentatora, sada čteca serbskago: „Prema drugoj verziji koju smo upravo primili, magarica nije bila prisutna, nego samo magare [namešta naočari]: I reče im Isus: ‘Idite u selo što je pred vama, i odmah kako uđete u njega naći ćete magare privezano, na koje niko nije sjedao, odriješite ga i dovedite…'“

O, evo mojih saputnika koji u pomanjkanju toaleta spas potražiše u šipražju i travi bescarinske zone, brbljali su ulazeći tako da sâm kraj reportaže o Isusu nisam ni čuo, ide druga vest, njegova svetost patrijarh srpski Pavle služio je na Cveti svetu arhijerejsku liturgiju u crkvi manastira Vavedenje… Da li će nam Coka reći koju o Vavedeniju, ne, već je deset do osam, zaposleni u organima pokrajine dobili paketiće humanitarne pomoći, lepa vest, prava praznična, ali ne, to su ljudi koji imaju između osam i dvadeset hiljada dinara plate a uzimaju pomoć, i dok oni vuku kući ono što su nadobijali, Gorancima pomoć ne može da se doturi! Voditelj ne kaže da su prečani presreli i prisvojili konvoj sa goranskim paketima, ali bi vojvođanska vrhuška da se osamostali, pa i otcepi, dok Goranci ni da čuju za nezavisnost!

Iz ove takoreći komparativne vesti dnevnik prirodno skliznu na predsednika Đukanovića koji je biračima nešto mrsio o slobodnom crnogorskom nebu, aerodromima, tako znači, opet čupanje našeg tkiva, isto kao i ovi iz Novog Sada, samo što Milo nije primio paketić Unicefa i što nema gladnih Goranaca u Crnoj Gori, tu već bi vreme da se kaže koja o Hagu, Noam Čomski u nekom intervjuu bio osuo paljbu na Tribunal i na NATO, sam bog poslal, ali da je samo Čomski, nego je i Radovan Karadžić dobio reč. Kad bi njegova predaja bila od koristi srpskom narodu, sutra bi se (tj. na Veliki ponedeljak) predao Hagu, ali bi srpski narod time izgubio, a njemu je već mučno da gleda kako srpski narod stalno nešto i nekoga gubi, on se ne krije, narod ga sam čuva i donosi mu čivit, pod zaštitom naroda napisao je remek-delo „Radovan i Srbija“, strani izdavač mu je već dao lep avans od kojeg će moći bezbrižno da živi, nada se Nobelovoj nagradi – koja će doduše stići na post restante, jer je za njega nezdravo da putuje po Skandinaviji…

&

Imali smo predsednika koji je izmislio i obožavao obnovu, mesecima smo gledali Mrkonjića, Tomiće, komšiju Baneta, seku vrpce, mešaju malter, hodaju po skelama iznad glava udarnika, posle toga bismo svake večeri prisustvovali paljbi po izdajnicima i pljuvanju po novom svetskom poretku…

Sad prvi put „imamo predsednika koji je kršten“ (Jevanđelje po Mateju Bećk. gl. 11), sa gradnjom se malo olabavilo, pa je prirodno da dobar deo dnevnika ode na prepričavanje Svetog pisma; ako je gledao dnevnik, predsedniku Koštunici mora da je bilo puno srce, kao god i premijeru Žižiću kome je malo falilo da ostane u Hilandaru – tokom privatne Koštuničine posete Svetoj gori toliko se bio produhovio da ga je samo pomisao na rezervaciju u Hajatu trgla i vratila njegovim svetovnim dužnostima.

Preostala dva dela dnevnika, o unutrašnjem i spoljašnjem neprijatelju, predsedniku Koštunici su takođe, verujem, bila po volji. U tome i jest veličina i slava RTS-a. Što predsednik ne mora ništa da zabrani, ništa da poruči. Nezavisni kakvi jesu, novinari mu samostalno, spontano i nepotkupljivo izlaze u susret.