Nekim ljudima treba baš mnogo vremena da gledaju u nešto da bi shvatili šta je uopšte to što gledaju. Evo, recimo, Šapić Aleksandar, predsednik opštine Novi Beograd, dugo je sa svoje obale Save gledao nastajanje tzv. Beograda na vodi, i uopšte mu nije dolazilo do svesti u šta zapravo gleda. Mislio je, jadničak, da gleda nešto ružno, skupo, nepotrebno, štetno, koruptivno, pogrešno locirano, i sve u svemu, četirima rečima u jednoj reči, nešto budibogsnama.
A onda je, pre neki dan, obilazeći teren u svojstvu lokalnog spahije, ponovo pogledao preko reke kao granice svojih nadležnosti, i odjednom mu se tkz. Beograd na vodi ukazao u svoj njegovoj divoti, impozantnosti, neophodnosti, modernosti, korisnosti i uopšte multipraktičnoj fenomenalnosti. Sada Šapić kaže da mu je baš žao i da se duboko izvinjava (zna-se-kome) što je dugo bio u tako groznoj zabludi, sve dok nije progledao. A kad je najzad progledao, imao je šta i da vidi! Sva je sreća – uskliknuo bi Šapić da kliktati ume – što Srbija ima vizionara koji je razumeo divotu BNV-a i pre nego što je ovaj (po njegovoj promisli) nastao, dok on, Šapić, neoprostivo dugo nije mogao da je vidi čak ni gledajući je kako mu se ukazuje doslovno pred nosom!
Šta se, dakle, desilo u međuvremenu? Da li je to ugledni dr Šapić promenio dioptriju naočara? Ili je nekom specijalnom autooperativnom tehnikom skinuo mrenu s očiju? Ili je stekao nova saznanja, tj. estetsko-intelektualni kapacitet kojim može adekvatnije da proceni vrednost i značaj viđenog? Ili je u pitanju nešto deseto, nama običnim i neprogledalim smrtnicima nedokučivo?
Bojim se da je u pitanju jedan mnogo manje paranormalan fenomen, tačnije, jedna jednostavna koliko i opasna sistemska anomalija, da ne kažem patologija. A da je Šapić, kao vrhunski plivač po baruštini srpskog političkog i društvenog života Vučićeve ere, samo prilagodio svoj pogled na stvari onome za šta očekuje da se od njega očekuje.
Elem, o čemu se radi? O prirodi tzv. Srpske napredne stranke, u koju je Aleksandar Šapić svečano i ritualno utopio svoje telo i dušu, kao i tela i duše svih ostalih koji su pripadali nečemu što se zvalo SPAS, a sada se spaslo tako što se više nikako ne zove. Možda, naime, SNS i nije osnovan kao sekta za obožavanje jednog čoveka i tretiranje svakog njegovog hira ili potrebe kao svete istine koja važi beskonačno kroz prostor i vreme (dakle, i unazad) sve dok se ne kaže drugačije, ali se u to bez sumnje pretvorio najkasnije negde tokom prve godine njegove vladavine i strankom i državom; a od tada do danas je ta patološka promena samo eskalirala.
Šta ovo konkretno znači? U normalnoj, demokratskoj dinamici političkog života stranke nastaju i nestaju, udružuju se i razdružuju, ljudi ulaze i izlaze iz njih. Svako, međutim, ima ličnu političku istoriju, uspone i padove, uverenja i zablude; naposletku, svako ima svoj integritet i autonomiju ličnosti, kao i izvesne poglede na stvari koje zadržava nezavisno od političkog angažmana. Ako ste ušli u neku političku stranku, pa makar i zato da budete njen potpredsednik, to ne mora da znači da se slažete sa ama baš svim što je dominantan politički pravac te stranke, a pogotovo ne znači da se s njom morate složiti retroaktivno, posipajući se pepelom kako ste ranije, eto, bili u kobnoj zabludi samo zato što neku stvar niste videli onakvom kakvom je ona vidi, nego onakvom kakva jeste. Zato što politička stranka nije bizarna verska sekta nego jedna vrsta slobodnog građanskog udruženja. Osim, izgleda, ako je u pitanju tzv. Srpska napredna stranka: da biste pristupili njoj, ako imate neku prethodnu i drugačiju političku istoriju, a pogotovo ako treba u njoj da zauzete neko istaknuto mesto, neophodno je da obavite što je moguće više samodegradirajući obred pokajanja i odricanja od svih ranijih gledišta koja se ne slažu s vašom sadašnjom verom. Setimo se, uostalom, onog nesrećnog Martinović Aleksandra i njegovog nazivanja samog sebe magarcem zato što je u nekom prethodnom – mračnom i paganskom – političkom životu bio na nekoj drugoj strani od SNS-ove, tačnije, od one na kojoj je njeno vrhovno božanstvo.
Naivno bi, dakle, bilo pitanje zašto Šapić, ili bilo ko drugi, ne bi mogao da pristupi SNS-u a da pri tome zadrži izdvojen stav o nekom pojedinačnom pitanju (npr. o BNV) – pa valjda ne mogu svi sve vreme o svemu misliti isto? U normalnom demokratskom ambijentu stranke imaju formalne ili neformalne frakcije, svakakvih i nimalo nevažnih unutrašnjih razlika ima među torijevcima i među laburistima, među demokratama i republikancima, među Angelinim demohrišćanima i među socijaldemokratama, čak i među uglednicima bitnih stranaka po tzv. regionu, pa bogme u nekom kržljavijem vidu i među ovdašnjim demokratama, socijalistima, pokretnim građanima i ostalima. Sa SNS to, megjutoa, ne može tako: prolazak kroz dveri te političke crne rupe podrazumeva odricanje od svega što je tom činu prethodilo, a što mu je protivrečilo. Neophodno je pritisnuti „clear history“, potom i ctrl+alt+delete, a onda resetovati ceo sistem na nove postavke. Nije to, doduše, teško, naprotiv, lako je, pod uslovom da vaša reč, misao i stav ionako nemaju nikakvu težinu. Sve je lako kad ostane prazno! Nepodnošljivo lako, rekao bi jedan pisac koji se dobro razumeo u sisteme zasnovane na samoponištavaju.
