Čije je naše pivo

Postoji bezbroj prilično pouzdanih načina da razlikujete sirotinju od bogatuna – uostalom, teško ih je pobrkati, zar ne? – a jedan od mogućih je i ovaj: sirotinja voli pivo, a bogati vole… hm, pivare. Pa onda svako kupuje ono što voli: kokuzi i gologuzi pivo (po mogućnosti u „krmačama“), a vlastela tu i tamo kupi (pa proda) poneku punionicu tog sirotinjskog nektara, i svi srećni (u granicama sopstvenih mogućnosti, dakako).

Otkud mi sad ove pivske reminiscencije, umereno zagorčane trunkama „klasnog pristupa“? Ta, gledam ovih dana oko sebe kako fudbalom i pivom opijeni plebs – i lokalno i globalno – zuri u televizore i vrlo entuzijastički srkuće hmeljnu tečnost (em je deo žanra, „muškarci znaju zašto“, em dobro dođe na ovu žegu), pa sve kontam da neko od toga baš lepo zarađuje. Ne, ne mislim na fudbalske najamnike, mada ni njima ništa ne fali. U isto vreme, čitam u novinama kako je Apatinska pivara (opet) promenila vlasnika: od sada, tamo gazduje neka američka kompanija. Ne marim, platili ljudi pošteno. A do sada, čije je bilo? Hajde, koliko vas je koji tačno i odmah znate, bez „guglovanja“? Opustite se, ja prvi nisam siguran; iz istorije slučaja pamtim otprilike ovo: u poslednjih je desetak godina počinjen pravi tranzicijsko-globalizacijski pomor nad vojvođanskim pivarama (bečejska, zrenjaninska, pančevačka, vršačka), a preživele su (i mnogo porasle, bogme) one valjda po nečijoj proceni najžilavije i najperspektivnije, s najjačim brend-faking-nejmom: apatinska i čelarevska. Jednu su (čelarevsku?) valjda kupili neki belgijski pivski moćnici, a onu drugu kanda danski. Hm, ili holandski? Ili su je Holanđani u nekom trenutku kupili od Danaca? Ili obrnuto? Kako god, šerif je sada stigao u grad, pa je sve to sada, je li, američko. Ili možda nije? Hoću da kažem: možda je ta firma američka onoliko koliko je i Apatinska pivara naša, to jest, možda je u vlasništvu nekoga iz, šta znam, Bolivije ili Koreje? Južne, bezbeli. Nije mnogo verovatno, ali je načelno sasvim moguće.

Šta smo, dakle, ovde imali? Jedan brend (da sam Basara sad bih rekao: nabijem vam tu i slične reči na Crven ban!) vrlo lokalno definisan i decenijama relativno lokalno trošen („apatinsko“) u međuvremenu je „nacionalno“ ekspandirao i internacionalno se vlasnički strukturisao, čas ovako čas onako: prosečni konzument za te promene niti zna niti ima naročitog razloga da mari. Ono što nekada nisu hteli da piju već ni dve-tri varoši dalje, jer su imali neko bliže, „svojije“ pivo (koje je fakat baš tamo pravljeno, od baš tamošnjeg hmelja, vode i ostalog!), sada je jedna od mnogih franšiza bog zna koje internacionalne megakompanije, čije ime vam ništa ne znači. I koja će ga kad joj bude zgodno prodati nekoj drugoj, isto takvoj. Ako sutra dođu Marsovci da ga kupe, niko neće ni primetiti. Pri čemu je, gle, pored lokalno definisanih, „tradicionalnih brendova“ (koji su danas samo navlakuša za visoko profitabilnu industriju nostalgije) jedan od glavnih mu artikala pivo zvano staropramen, koje je, dakako, „češko“. A po čemu je ono baš „češko“, kad ništa što se nahodi u toj boci – to bar nije tajna – nije videlo Češku Republiku ni na razglednici? Jbmliga, valjda po nekom Tajnom Receptu koji s kolena na koleno prenosi već trideset i šest generacija Vaclava sa obala Vltave, i morali bi da vas ubiju ako ga slučajno otkrijete. How Yes No. Ili naprosto po tome što je nekako dobro (mislim, za imidž i prodaju) da pivo po nekoj svojoj mističnoj suštini bude češko (a ne slovačko), baš kao što je dobro da vino bude francusko (a ne švajcarsko), a pasta italijanska (a ne sanmarinska). A i pršut nam je, kumašine, pravo ozgo sa Njeguša, časna reč, Tita mi.

A zašto je to uopšte „dobro“, to jest, koju to potrebu u ljudima zadovoljava, ili se bar pravi da je zadovoljava? Možda bismo mogli da je nazovemo potrebom za autentičnošću. Nije to, dakle, samo, pa možda ni prevashodno pitanje kvaliteta („Česi znaju šta je dobro pivo“) koliko je stvar u tome da je simbolička vrednost „izvornog“ vrlo dragocena roba, štaviše, s tendencijom neslućenog rasta. A otkud to uopšte? Pa, upravo zato što je takovrsne „autentičnosti“ zapravo sve manje – ma, doslovno izumire. Eto ti globalizacijske kvake 22: sve je danas od svakuda i niotkuda (od piva preko televizora pa do sastava nacionalnih fudbalskih reprezentacija), i baš ta činjenica izaziva svojevrstan psihološki otpor i čežnju za „starim, prirodnijim poretkom stvari“. Kako se ta čežnja zadovoljava? Naravno, ne utopijskim povratkom u pređašnje stanje, nego tek njegovim simboličkim reinkarniranjem, da ne rečem imitiranjem.

Otuda ima nečega osobito ciničnog u (globalnom, takoreći) asociranju fudbala i piva. To se radi, jakako, iz marketinških razloga, ali jedan od nusefekata ove operacije je čisti apsurd. Kao kad se, na aktuelnom evropskom prvenstvu, pomlate oni ruski i poljski bilmezi (sve overene patriote sa dna kace) oko vazda teškije nacionalnije pitanja, a onda preživeli odu da se naloču ‘ladnog pivkana. Koji je, recimo, estonski, ali se puni u Ukrajini, od finske sirovine, a inače ga drže Luksemburžani. Mada ga sad nešto merkaju neki iz Portugalije.

Jednom sam tako u Vukovaru pio neko pivo koje se bučno autoreklamiralo kao „najbolje hrvatsko pivo“, ili takvo šta. Tek ako jako dobro zagledaš jako sitna slova na deklaraciji, videćeš da je pivo proizvedeno u obližnjem Čelarevu, zadnja pošta 21413, Republika Srbija. Je l’ to znači da je neko tu obmanuo potrošače? Ma jok: to samo znači da im se obratio na jednom izumrlom jeziku, znajući da će ga tako najbolje razumeti.

Ima li ovome leka? Zapravo nema, pa bilo to dobro ili ne. Osim ako ćete da čučite u Bajčetini i pečete rakiju daskovaču. Muka duhu, pa to ti je.