Sve opcije u životu mogu da vam propadnu, ali jedna je uvek tu: nikada nije kasno da postanete četnik. Kad dođu teški dani, kad odu svi jarani, kad zamirišu jorgovani – četnikluk vam je uvek tu. Ne trebaju vam čak ni čizme, brada, šubara i na šubari cveće: bićete četnik u civilu, a poznato je da su takvi najgori.
Pre neki dan je nekom vrstom četnika postao i Petar Luković, lice od ranije poznato organima manije gonjenja; gde ćeš boljeg dokaza da je četništvo pokret bez obala i granica?! Ne, evo sasvim ozbiljno: stanoviti Čengić Nermin, s prijavom boravka u Sarajevu, po sopstvenom ubeđenju novinar (jednog bh portala), ostrvio se na lice Luković Petra, urednika web portala e–novine da je, između ostalog: govno sa dna septičke jame, pičketina, tetrijeb, kurva počasna sarajevska, pička prodana, na četničkoj strani, jad, levat i tako to, grđe od grđeg. I poručio mu da se jebe i da crkne (nekoliko puta). I da svakako vrati titulu počasnog građanina Sarajeva, jer da ju je izdo–pizdo. Ako pak neće, onda da mu se ista ima ritualno oduzeti; spaljivanje lutke s Lukovićevim likom kod Vječne vatre nije spominjao, ali to se valjda podrazumeva.
Dobro bre, Pančiću, ko je sad pa taj Čengić i o čemu se ovde radi?! Nije stvar, drugari, u tome ko je on, mada je na to lahko odgovoriti. Hoćete li kraću ili dužu verziju? Evo kraće: niko i ništa. Nije vam dovoljno, a? Okej, evo i duže: nitko i ništa. Pa, zašto je onda uopšte važno šta on o nekome i nečemu kaže? Pa, nije važno, ali je bitno: približava nas biti stvari.
Elem, neki bezvezni sarajevski histerik i zamlatiša optužio je Lukovića i njegov portal za najpoganije stvari i najpoganijim rečima, a da je i razlog i povod tome samo jedan: što su e-novine, u ove predizborne dane, mo’š misliti, objavile reklamni baner Srpske napredne stranke. Koju, pak, Čengić smatra „četničkom“ i tome slično, i u čemu jedino baš nešto i ne greši. Samo što poenta nije u tome. SNS je u ovoj zemlji, avaj, legalna stranka, koja učestvuje na izborima; ona ima pravo oglašavanja, mediji imaju pravo da prime njen plaćeni oglas. To ih ne čini ideološkim zagovornicima i istomišljenicima te ili bilo koje druge stranke, i to je toliko elementarna stvar da bi nju mogao razumeti čak i taj Čengić, samo kad bi se malo napregnuo. Dobro, verovatno nekome kao što su e–novine baš i nije prijatno da dobija oglase baš sa te strane, ali svakome je jasno da se radi o iznudici, i da se takvim oglašavanjem ipak ne krše uređivačka načela bilo kojeg medija. To jest, možda se i krše u nekom idealnom svetu, ali na toj virtuelnoj planeti zapravo ne živi niko, čak ni mučeni Čengić.
Zgroženi i zatečeni zbog primitivne i agresivne prozivke sa neočekivane strane, Luković i njegov portal krenuli su da se brane, da objašnjavaju i podsećaju na ono što svi ionako znamo. Zatim su se – što je već mnogo dragocenije – javili i ugledni sarajevski intelektualci da produbljenije objasne o čemu se tu radi, i kakvi se tu čaršijski računi zapravo namiruju. I tu bi ova zaumna priča mogla i da se okonča. Ili možda i ne bi?
Ima tu, naime, još jedan twist, i o tome uistinu ne vredi ćutati. Kad Čengićevo pisanije samo ne bi bilo tako preočigledno „intelektualno ništavno“ (Enver Kazaz), kad se ne bi radilo o tako autentičnoj nedotupavnoj nadobudnosti, neki bi prilježni čitalac e–novina mogao vragolasto pomisliti da je taj Čengić zapravo vrhunski zajebant, parodičar i lucidni cinik. Otkud to?! Pa, lepo: pobljuvavši se najmorbidnije po e–novinama i njihovom uredniku, Čengić je samo besprekorno dosledno sledio neku vrstu poetike e–novina! Prostije rečeno, Čengić je uradio njima ono što su oni prethodno radili drugima, otprilike u sličnom stilu, i sa sličnom količinom argumentacije i veze sa realnošću. Eto paradoksa: debelo lažući o e–novinama i vređajući ljude koji ih prave, Čengić je nesvesno dotakao jedan bitan, a odviše dugo zataškavan sloj istine. Ta neprijatna istina, od koje pre svega vaskolika „druga Srbija“ beži ćutke i u posvemašnjoj nelagodi, jeste da su se e–novine poodavno degradirale u neku vrstu agresivnog tabloida, lansirne rampe za sajber-linčovanje, kao nekakav Qrir Druge Srbije. I da su najblaže rečeno širom otvorene za apsolutno svaki zamisliv napad, klevetu i uvredu upućenu bilo kome ko u nekom trenutku bude markiran kao pogodna žrtva: počelo se s klasičnim „ideološkim neprijateljima“ (znate ono: kakve sise & šiške ima Ljilja Smajlović itd.), pa kad su ovi višekratno odstreljeni i kad ih je ponestalo ili su svetini dosadili, krenulo se ka bivšim jaranima iz Partizanskih Dana, pa ka sličnomišljenicima kojima se ne može oprostiti što nisu istomišljenici, pa na kraju kanda i ka istomišljenicima jer, recimo, nisu to na dovoljno agresivan način. Ili pišu za neki medij koji pušta nečije reklame. Ili već bilo šta, daj šta daš.
Tehnika odstrela je sledeća: najpre te dohvati neko od redakcijskog personala, uvalja te u govna kao prezlu u cvrčeće ulje, a onda te prepusti anonimnoj sajber-linčerskoj gomili, koja te potom razvlači danima kao pacovi crkotinu. Znam o čemu govorim: lično sam poslednjih meseci prošao kroz tu sociopatsku flajšmašinu najmanje dva puta, a neki su prošli i pre, i više, i grđe od mene. Ilustracije radi: ja sam iz e–novina (a ne, na primer, iz NSPM or so) saznao da sam „debelo govno“ i „Tadićev dupeuvlakač“ (pazite, jer sam se drznuo da izrazim inokosno i, dakako, duboko pogrešno mišljenje kako ipak valja izaći na izbore!), i ona ista čengićevska prodana duša i pičketina i još svašta, i to su još i najljupkije reči kojima sam počašćen. Četnik još, doduše, nisam bio, ali ko zna, ima vremena. Zato je nekom vrstom četnikuše prozvana prekaljena NVO „izdajnica i strana plaćenica“ Jelena Milić, koju e–novine proizvedoše u neku varijantu Rajka Vasića, jednog zaumnog karadžićevsko-dodikovskog sociopate, E sad, ako je Jelena Milić četnikuša, nema pravog razloga da i Luković ili bilo ko drugi kad-tad ne postane četnik, jer tu je samo nebo granica! Ako sam ja prodana duša zato što uopšte postojim i zato što uopšte tražim i dobijam neke (mizerne) pare za svoj rad, nema razloga da i Luković, ili bilo ko drugi, ne bude to isto – iz istog jebenog razloga.
I šta ćemo sad? Ništa, smrče se, da polegamo. E-novine su nedužne po svim tačkama Čengićeve optužnice, ali sam čengićizam, kao histerično sektaštvo i kompleksaška mržnja na bolje, jeste „poetika“ koju su bitno (su)kreirale i dale joj tobožnji legitimitet.
