Moja bliska rođaka, godište devetsto trideset i neko, osoba politički relativno nezainteresovana i apsolutno neupućena, tokom celih devedesetih glasala je za Miloševića i socijaliste, što je mene, dakako, izluđivalo i iznosilo iz kože. Dobro, nije bila jedina u mom okruženju koja je to činila, ali me je njen „slučaj“ posebno svrbeo i boleo: kako jedna tako dobra osoba – po svoj prilici najbolje ljudsko biće koje sam ikada upoznao – može uporno da glasa za jednu tako zlu stvar?! To jest, kako ne prepoznaje tu meni tako transparentnu zlost sopstvenog izbora? Kada bih joj u povremenim raspravama pridikovao na tu temu, rezignirano bi mi odvraćala: „A za koga da glasam? Zar za opoziciju? Za onog četnika Vuka Draškovića? Ni mrtva!“
Sviđalo se to mnogima od nas ili ne, ali za masu „običnog sveta“, naročito u manjim mestima, dobrim delom devedesetih Vuk je Drašković bio isto što i opozicija, i tačka. A za tu moju rođaku Vuk je bio i „četnik“ (sasvim razumljivo, jer se među takve sam uporno trpao), a četnici isto što i oličenje užasa. Kako i ne bi? Još kao mala devojčica, za Drugog rata, sakrivala se od četničkih patrola koje bi banule u selo da pokolju što zateknu. Njen otac je, naime, bio u partizanima; dovoljno za smrtnu presudu. Taj strah za sopstveni mali, nedužni život ne zaboravlja se ni za sto, ni za hiljadu godina. Jeste, slušala je ona i o esesovcima, ustašama, balistima i ko zna još kome, ali ono istorijsko Zlo koje je lično osetila, metodom sopstvene kože i detinjeg srca u petama, bili su četnici: bradata i bahata, više moralno nego higijenski zapuštena srbijanska seljačija (dojučerašnje, je li, mirne i krotke komšije) koja je bila rešena da je skrati za glavu.
Pred „prelomne“ izbore u septembru 2000, rođaka mi se poverila da će glasati za doktora V. K., marketinški savršeno izabranog neutralno-bezličnog kandidata DOS-a, ujedinjene, krajnje šarolike antimiloševićevske opozicije. Bio sam oduševljen: ne samo zbog nje nego zato što mi je njeno preumljenje bilo najpouzdaniji mogući indikator da je satrap i masovni ubica uistinu GOTOV. Pa dobro, ali šta je to presaldumilo moju rođaku? Svakako i nagomilano nezadovoljstvo i frustracija jednom protraćenom dekadom, ali i te kako i činjenica da joj je uštogljeni dr K. delovao nekako „civilno“, nije joj vukao na „četnika“. Izgledao joj je, takoreći, kao Milošević, samo bolje…
Zašto vam sve ovo pričam, što ne sačuvam ovu epizodu za memoare? Evo zašto. U čemu se ogledao zjapeći paradoks njene pozicije? Treba pre svega razumeti zašto je ona – i bezbroj onih koji su joj mentalitetski, generacijski i svetonazorno srodni – sve vreme glasala za Miloševića. Zar zbog Gazimestana, ili zbog ukoričenih lirskih zanosa one krvave Smešne Precioze? Ma, hajte molim vas… Da, bilo je tu i inercije glasanja za vlast, i podleganja vaskolikoj propagandi, ali presudno je bilo nešto drugo: glasajući za S.M., mislila je – avaj, duboko pogrešno – da simbolički glasa „za Tita“, za onoga koji ju je kao devojčicu oslobodio straha od bradatih spodoba koje joj vršljaju po dvorištu. U njenom bazično apolitičnom svemiru, S. M. je naprosto bio – što je formalno i bilo sasvim tačno, baš kao što je suštinski bilo sasvim pogrešno – nosilac političkog i ideološkog kontinuiteta s tim vremenom, „Periklovim dobom“ njenog naraštaja. Smešno su (u)zaludni bili moji nadobudni pokušaji da joj nacrtam da je upravo taj Milošević – sve sa pratećim Šešeljima, Karadžićima, Arkanima & co. – onaj pravi „četnik“ za današnja vremena, pred čijim bradatim i ćosavim ubicama sada beže neke druge devojčice, dok je ovaj bradati dražoljubac Drašković, bez obzira na sva ta svoja mahom zaumna lupetaranja o Mihailoviću i Veličanstvenoj Ravnogorskoj Gerili, zapravo sto puta veći „partizan“ od svih njih, pre svega zbog svog časnog stava o ratu u Hrvatskoj, a naročito u Bosni i Hercegovini, stava kojim se (trpeći ne male posledice; treba li da podsećam?!) koliko-toliko iskupio za svoj nesumnjivi udeo u prethodnom bujanju nakaradnog srpskog nacionalizma.
Sve bi ovo trebalo da su preklanjski snegovi, ali je čitava priča nekako ponovo u fokusu, kanda zbog ove nedostojne ujdurme oko „rehabilitacije Čiča Draže“. Ta će se priča još vući okolo (i sam joj spremam mali prilog…), ali zanimljivo je kako je – tobože kolateralno – i ona poslužila za pokušaj kompromitovanja ne toliko samog Draškovića i njegove danas prilično minorne stranke, koliko koalicije u kojoj se obreo. A koju su neki dojučerašnji smarajuće oduševljeni „čedići“ (ovo od Čeda, a ne od četnik…) već posprdno prozvali „liberalno-četničkom“ i tome slično. Kupiti tu priču značilo bi opet olako čendžati nominalno za stvarno, kao onomad moja dobra i politički naivna rođaka. Šta god pričali (i lupali) o za njih ipak bezbednom terenu Drugog svetskog rata, jedan Ivica Dačić, sav onako levičarast i socijalan, zapravo je po svom dvadesetogodišnjem političkom nasleđu pravi hardkor „četnik“ moljevićevske provenijencije; baš kao i svi ti nikolići, šešeljke i ostale koštunice (eto bizarnog kontekstualnog obrata!), a ni tadići nisu tu baš sasvim čisti. U poređenju s njima i sličnima, Drašković mu dođe kao srećan spoj Koče Popovića i Milovana Đilasa. Sa primesama mladog Dobrice Ćosića, borca Rasinskog partizanskog odreda. Koji je, uzgred, devedesetih takođe otišao u četnike, baš kad je Drašković okačio šubaru o klin. Da se nisu mimoišli na kapiji, bog te veselio?
Otuda je svo ovo zgražavanje nad, kao biva, najedared otkrivenim „četnikom u našim redovima“ lažno, isforsirano i kobajagi, jedna melodramatična himba, izmamuzana histerija koja ni samoj sebi ne veruje. Uostalom, ne cirkusira se Drašković s tim Čiča Dražom od juče, nego dvadeset i kusur godina. Što uopšte nije sprečilo Zorana Đinđića i Vesnu Pešić da uđu u koaliciju s njim, i da zajedno pripreme legendarni tromesečni zimski performans 1996/97, kao nekovrsni simbolički vrhunac antimiloševićevskog otpora. Kasnije su se, jakako, razišli, i neka su, i Drašković je tu kriv da krivlji ne može biti, ali nisu se oni razišli zbog Draže Mihailovića, kao što se zbog njega nisu ni sastajali. Svi pravi četnici, i sa i bez brade, i tada su bili i sada su na onoj drugoj, suprotnoj strani. I protiv tih i takvih četnika se valja i vredi boriti.
