U zemlji kojom vlada jedan čovek, i čija se zvanična ideologija menja u skladu s hirovima i trenutnim nervnim stanjima tog Jednog, dekadencija svega ostalog prirodno uzima maha – sve drugo postaje nekako nevažno jer ne proizvodi posledice u stvarnosti – osim ako je slučajno u skladu s trenutnom (samo)voljom tog Jednog. Drugim rečima, sve što nije unutar ili blizu njegove orbite zapravo je haj-nehajno, „mož’ da bidne, al’ ne mora da znači“. A najbolje je ako se pojavljuje u bar dve varijante, recimo, za spoljnu i unutrašnju upotrebu. Pošto je i šizofrena politika tog Jednog najčešće iskaziva u takvom, janusovskom izdanju.
Zamumuljeno? Ajmo na konkretno. Ovogodišnji Sajam knjiga u Beogradu – koji je, nemojte se zavaravati, državna manifestacija par excellence – otvorila su čak dvojica pisaca – domaći Vuksanović Miro i uvozni, austrijski Karl-Markus Gaus. Ovaj prvi, rekao bih, zato što je i delom i habitusom u skladu s izrekom „prema svecu i tropar“, tj. sasvim u skladu s vladajućom kulturnom politikom tzv. režima, a ovaj drugi zato što je izabran od uvoznih nosilaca i domaćih „podizvođača“ programa počasnog gosta ovogodišnjeg sajma, a to je – nemački jezik. Koji se kao većinski govori u četiri evropske zemlje – Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Lihtenštajnu. Pa je i naziv programa počasnog gosta – „Četiri zemlje – jedan jezik“.
Hm, zgodan naziv, zašto li nam je tako poznat? Ah, da – podseća nas na jednu nama znatno bliskiju situaciju, štaviše – na našu situaciju. Nemamo li i mi, nakon raspada Jugoslavije, četiri države u kojima se govori zajednički policentrični jezik? Eto zgodne paralele. Sve ostalo su, međutim, kobna razilaženja…
Karl-Markus Gaus je nesumnjivo nemački pisac, ako to znači „pisac nemačkog jezika“; istovremeno, međutim, on je i austrijski pisac, i građanin Austrije, i naprosto – Austrijanac. Da ga nazovete „Nemcem“, verovatno se ne bi uvredio, ali bi strpljivo nastojao da vam objasni zašto taj naziv, pa eto, nije baš tačan. Šta bi vam tek, na njegovom mestu, rekli lucidni švajcarski namćori (i veliki čarobnjaci nemačkog jezika) poput Maksa Friša i Fridriha Direnmata, ne smem ni da zamislim. O čemu je govorio Gaus? O identitetskim dvojnostima, trojnostima, umnožavanjima; o svetu koji se menja pred našim očima, u kojem više nikada neće biti imperijalne i imperativne leitkultur (čiji su sastavni deo fantazmi o zapoveđenom „službenom jeziku i pismu“ etc.) kao one koja je jedino merodavna. Mada će, naravno, još dugo biti konzervativne nostalgije za njim – što pokazuju i izvesni izborni trendovi – ali nostalgija je uvek samo uteha epohalno poraženih. O tome, uostalom, govore i njegove knjige. Gaus je nemilosrdni, pronicljivi kritičar nacionalizma, šovinizma, izolacionizma, uskogrudosti, bilo da su velikonemački, maloaustrijski, hrvatski (pročitati „Oči Zagreba“!) ili srpski. Kao i svaki intelektualac slobodnog sveta s bar minimumom intelektualnog poštenja, Gaus nije branilac jezika (nemačkog) ili države (austrijske) pred tobožnjim spoljnim i unutrašnjim ugrozama, nego je, pre će biti, obrnuto – branilac čoveka pred državom – pre svega svojom, a onda i drugima; a bogme i pred onim što je Ivan Čolović lucidno nazvao teror kulture, misleći pre svega na teror tzv. identitarnih politika.
Vuksanović, pak, Miro govori ne iz pozicije pojedinca nego, štonoreći, „iz glave cijela naroda“; odatle on, pored živog Gausa, zapomaže kako je srpski jezik ništa manje nego ugrožen, a srpsko pismo, bogumi, još i ugroženije. Istovremeno, to je srpsko pismo, ćirilično dabome, ništa manje nego – savršeno. Eto, ako niste znali da na ovom svetu postoji nešto savršeno, ako ste u skladu s hrišćanskim praznoverjem mislili da ništa što je biće zvano čovek stvorio ne može biti savršeno, prevarili ste se – srpska je ćirilica savršena, eto pravoreka našeg Pisca. Uzgred, baš onog čije nečitljive pararomaneskne kupusare neće ništa ni dobiti ni izgubiti u kvalitetu ili smislu nikakvim šaltovanjem s latinice na ćirilicu ili obrnuto. Semolj zemlja ili Семољ гора – isti kupus, kumašine. Ali ne futoški, nažalost.
Ni Vuksanović neće izdržati da se ne osvrne na „Četiri zemlje – jedan jezik“. Jer, isto je, veli, i s nama – razdelili smo zemlje, pa smo razdelili i jezike. A Vuksanović ima jednostavno rešenje protiv te feudalizacije – sve što treba da uradimo jeste da svi lepo priznamo da je sav taj jezik naprosto – srpski. A i sve te zemlje, bezbeli; šta bi drugo bile? Nemci su, kaže on, po običaju bili pametniji – oni su od četiri došli ka Jednom, pa sad uživaju. Aha, važi. Znači, Gaus je ipak Nemac? Njegov rodni Salcburg je u Nemačkoj, dakle? Takođe i Cirih? Istina, bivalo je i takvih pokušaja među Nemcima i okolinom („4 u 1“), poslednji koji je uznastojao je izvesni A. Hitler, ali kanda mu se napor dosta loše završio.
Nisam tako blesav da očekujem da neko kao Vuksanović Miro zna šta govori, i koje su logičke konsekvence izrečenog. Niti je on, njim samim, na bilo koji način važan. Ono što je bitno je zašto je baš neko takav izabran za „partnera“ Gausu, da pred njim izgovori sve suprotno ne njemu, nego svemu onome što je kulturno-identitetska politika i Nemačke i Austrije (Švajcarsku da ne spominjem) nakon 8. maja 1945 – zato što je to što priča Vuksanović zapravo istina ovog poretka i sukus njegovih vrednosti, a ono što govore Gaus i ostali gosti samo je, meine Damen und Herren, recitacija za paradu, tek dok se gosti ne raziđu, a onda će se razgaćimo ponovo.
