Pre četiri meseca, 24. februara, bataljoni ruske Vazdušno-desantne vojske ušli su Ukrajinu i izvedeni su početni udari raketama velikog dometa. Ruska avijacija je bila u vazduhu sa zadatkom da otera ukrajinske lovce. Iza prvih ešalona elitnih padobranaca, krenula je mehanizovana pešadija. U prvim časovima i danima ukrajinska odbrana je haotično pucala na sve koje vide, ali se konsolidovala, i njihova artiljerija udarila je po nagomilanim borbenim vozilima pešadije. Ruske jedinice ostavljale su tehniku na putevima i na poljima, gubici su se množili i postalo je očigledno da se ukrajinska vlast i oružana sila neće slomiti.
Plan Kremlja da se brzo i lako postigne pobeda postao je žrtva ratne realnosti. Svaka rezerva prema proceni da li je ruska strana planirala dug rat ili ne, pada u vodu kada se ima u vidu da nije formirana komanda koja je trebala da vodi silne bataljone angažovane u invaziji. To je vrlo jasan dokaz da su političari olako očekivali pobedu i računali su na to da je ukrajinska politička vrhuška pred padom, vojska preslaba i nevoljna da organizuje efikasnu odbranu.
Kao puno puta do sada u istoriji ratovanja, potvrđeno je da se protivnik ne sme potceniti. Ruska vojska prošla je mučno poniženje i svetska javnost je videla slike kolona uništenih tenkova. Armije poslane na Kijev i severoistok Ukrajine – na Černigov, Sumi i Harkov, morale su da se povuku i posle konsolidacije uvedene su u borbena dejstva na istoku Ukrajine. Formirana je združena komanda za sve snage angažovane na terenu, i ruska vojske usresredila se na zauzimanje Donbasa.
Rat se pretvorio u trošenje resursa sa obe strane. Sada je već jasno da će istorija zabeležiti Marijupolj kao simbol prolećnih borbi. Tri meseca i 28 dana Rusi i Ukrajinci su se borili na ulicama tog grada, koji je sada ruševina. Izveštaji o odbrani Marijupolja jedan su od temelja ukrajinske propagande, koja je mobilisala javno mnjenje razvijenih zemalja.
Puno važnije za Ukrajince je to što im je od početka NATO pružao otvorenu podršku. Obaveštajne informacije NATO-a su vitalno važne za planirane aktivnosti ukrajinske vojske. U početku, dolazila je vojna pomoć u prenosnim protivtenkovskim i protivavionskim raketama, a zatim teška artiljerija. Ratni gubici i oštećenja su veliki i Ukrajinci traže da se održi stalni priliv tehnike tokom leta, kada će ruska vojska pokušati da stavi pod kontrolu čitavu Donjecku i Lugansku oblast. Ako to postignu u naredna dva-tri meseca, to će biti situacija u kojoj će ruska vlast proglasiti da su ostvareni ratni ciljevi. Na tim pozicijama, Rusi će pokušati da dođu do neke vrste prećutne nagodbe sa EU, zasnovane na pragmatičnom odnosu prema situaciji, prema formuli: „Mi vama energente, ako smanjite podršku Ukrajini“.
Iz Vašingtona i Londona, i država koje su smeštene duž raseda između EU, Rusije i Belorusije, za sada stižu samo poruke da postoji volja za nastavak sukoba preko Ukrajine. U svemu tome, Ukrajinci mogu da biraju između, pojednostavljeno rečeno, gubitka četvrtine teritorije, i nastavka rata sa tendencijom da uđe u sledeću godinu, i nastavi se dalje.
