Postoji otprilike tuce ljudi koji pišu za novine (i portale) u vidu zanata, a čije sve, baš sve čitam i ne pitam: ako pišu o hortikulturi ili o kabuki teatru, okej – čitaću o hortikulturi i kabuki teatru. Srećom, doduše, vrlo retko pišu o tome… Ti ljudi žive u raznim gradovima rahmetli SFRJ, ali je zanimljivo da ih skoro polovina živi u malom i po mnogo čemu (osim po klimi) za život nepogodnom Splitu; više ih je tamo nego u Beogradu i Zagrebu zajedno… A da me primoraju da jednog među njima izdvojim, ni to mi ne bi bilo teško: bio bi to Boris Dežulović. Zašto? Pa, kako bih vam rekao… Ima u tom tucetu bar jedan obrazovaniji od njega, ima drugi čisto literarno darovitiji, ima treći oštriji, ima četvrti duhovitiji (a nije, bog te veselio, lako biti duhovitiji od Dežulovića!), ima peti ne-znam-već-šta, ali niko nema sve te vrline tako izbalansirane kao on, ako me razumete, a siguran sam da me razumete ako ga čitate. Ako pak ne, šta uopšte radite u životu?!
Između ostalih svojih angažmana, Dežulović je sedam i kusur godina ispisivao kolumnu u sarajevskom Oslobođenju. Ona bi najčešće počinjala dežurnim motivom kako ga, ko biva, u dva sata noću iz kafane naziva Kožo da mu ispriča vic jer eto, „ima on taj običaj, da zovne u gluho doba iz kafane da ispriča vic“ (ko je Kožo? Neupućeni misle da je izmišljena ličnost, ali daleko od toga! Imao sam zadovoljstvo da upoznam gospodina). A onda bi od tog vica Dežulović ispredao jednu od svojih sjajnih fenomenoloških opservacija na temu eksjugoslovenskih gluposti, u Oslobođenju, dakako, ponajviše bosanskih, a od bosanskih ponajviše bošnjačkih. Jer, takav vam je Dežulović, kao Frljić: najslađe mu je pljuvati u bunar iz kojeg pije vode…
E pa, tome je prošle hefte došao kraj. Neću ovde detaljisati kako i zašto, uputiću vas radije na njegov oproštajni tekst Nema više zajebancije, dostupan na sajtu Oslobođenja. Enivej, za lenje, tek ovoliko: Dežulović je namerio da se na svoj način pozabavi em idiotskim em prilično blasfemičnim lupetanjem Bakira Izetbegovića o Erdoganu kao novom „božijem poslaniku“ i tako to, ali je Oslobođenje zaključilo da to ne mere u novine (a pali su tu, ako dobro razumem, i neki Bakirovi telefonski pozivi…) jerbo da, pazi sad, vređa verske osećaje građana, pa ni to ne beše dovoljno, nego još tu nemilu stvar čini baš na početku svetog meseca Ramazana… A gde ćeš ti, bolan ne bio, usred Sarajeva i usred Ramazana biti Boris Dežulović?! Mislim, može, ali smanji malo doživljaj! Samo, šta vredi kad je to nemoguće jer Dežulović sa smanjenim doživljajem više nije Dežulović? Zamislite Dežulovića kako nervozno prebira po kalendaru pitajući se kad će već jednom da prođe taj Ramazan pa da se raspusti?
Kako god, kolumna nije izašla, a B. D. je zaključio da mu u takvom društvu više nije mesto te se zahvalio na pažnji i odjavio se (tekstom koji se sasvim primereno završava porukom: „Jebali vas osjećaji!“), i tako je Kožo prestao da ga zove iz kafane u dva posle ponoći da mu ispriča vic.
Šta je poenta ove priče? Kao što Dežulović i ostali mitski osnivači Ferala samim svojim imenima nose jak simbolički naboj, tako naboj slične vrste nosi i Oslobođenje: list ozbiljan i uravnotežen, građanski i sekularan, suprotstavljen nacionalističkim opcijama i verskom fundamentalizmu pre, za vreme i posle rata. U Sarajevu i posleratnoj Bosni, bogme, i svojevrsni znak svetonazornog raspoznavanja: zna se koji i kakvi uz kahvu merače, te daju oglase i umrlice u Oslobođenju, a koji i kakvi u Avazu i drugde… Ili se znalo? Ma ne, zna se još uvek, ali iz dana u dan sve manje, a u tome i jeste gvint: u tihom, postepenom glajhšaltovanju metodološki sličnom famoznom kuvanju žabe. Ono je u toku u mnogim uglednim i ozbiljnim medijima širom SFRJ (a i šire, dakako), negde zbog jasnih ili mutnih promena vlasničke strukture, drugde zbog besparice koja tera u nedostojne kompromise, na nekom trećem mestu zbog neke treće kalkulacije onih koji medije „imaju“, onih koji medijima upravljaju, i onih koji ih uređuju, na četvrtom zbog brutalne političke okupacije redakcija (primer Politike je znakovit, baš kao i serija njenih rastanaka s kolumnistima i komentatorima nevoljnim da obuzdaju jezik u skladu s novim smernicama). „Dežulovići“ su tu zgodan mamac za određenu vrstu publike, ali bi valjalo da se ipak ne uživljavaju preterano u svoju ulogu, da znaju da stanu na loptu: ma važi, budi ti, braco, taj, kako se ono zove, Dežulović, ali nemoj baš uvek i baš skroz…
Uzroci i motivi ovog glajhšaltovanja najčešće su banalni i prozirni, i najčešće spadaju u evergrin žanr intervenisanja političke i ekonomske moći u slobodu medija. Ali ipak, i brdoviti Balkan se (post)modernizuje, pa je sve češće i da se preventivna ili a posteriori cenzura sprovodi stvarno zbog uredničkog ili vlasničkog osećanja nelegitimnosti „vređanja nacionalnih i verskih osećanja“ i tome sličnog, što je tipična cenzura sa desno-konzervativnih pozicija, a ponegde, za sada daleko ređe, mahom u slabo uticajnim online medijima specifičnih društvenih grupa koje sebi – s razlogom ili bez njega – pripisuju avangardnu i emancipatorsku ulogu, i zbog ogrešenja odviše razigranog autora/ke o neki od sve napornijih tabua „političke korektnosti“, što je, pak, fetiš levo-liberalnog mediokritetstva. Sve dok se i jedni i drugi i treći, i sleva i zdesna i iz sredine, ne nađu zagrljeni i na gomili, u istom ništavilu (samo)kastriranosti, nesposobni da izreknu bilo šta supstancijalno, te bez ikoga ko bi ih, uostalom, čitao i čuo.
