Svakog radnog jutra eto mene u kafiću sred bolničkog kruga (jao, sad će opet neko da istera kolumnistu, kao mrski Italijan u prošlom broju, ili ga konobarica neće primećivati kao u Kičevskoj!), ovaj punktić tercijarne delatnosti iznikao između zgrada posvećenih pojedinim delovima tela otvara se u sedam ujutro, ja stižem oko osam, ima mislim devet stolova, za jednim svakog jutra sede tri gorostasa koji po moemu ne pripadaju ni medicini ni bolesništvu, ostali su stolovi mahom slobodni, osim jednog za koji sam prvog mog jutra nesmotreno seo: odmaknut je od vrata, a gleda ka terasi i brezi sa koje narandžasto (vatreno, ako hoćete) lišće još nije opalo, kelnerica me hitro beše opomenula da je sto zauzet, i zaista, prenebregao sam ugostiteljski znak, trostranu zovimo je toblerone prizmu: REZERVISANO. Gde gostioničari nabavljaju te oznake? Moj poslodavac, koga i ovim putem pozdravljam, dao je da se na probranim cepanicama ručno napiše RESERVE, stolovi su mu od punog, grubog drveta, pa mu se može, ova u kafiću minimalno je plastificirana, srodila se od duga vremena sa šarama čaršava, i svakog jutra usled te mimikrije neko se ustremi na najbolji sto, ali čim dotakne stolicu, bude opomenut da je sto rezervisan.
Ostali stolovi svi imaju poneku manu: jedan je pored toaleta, drugi je na promaji, treći je pored ostave, ja tu sedim jedan školski čas tj. jedno fudbalsko poluvreme, i nije se nikad pojavila tajanstvena ličnost niti društvance koje je svoj užitak tako dalekosežno i dugoročno osiguralo.
Nisam sa posadom kafića blizak toliko da pitam kako se sto rezerviše, bih li ja mogao da ga usmeno sad rezervišem za sutra od osam do petnaest do devet, ili za neki drugi radni dan kad budu istekle prethodne rezervacije; kopka me čuvaju li sto uvek za istu osobu ili imaju diskreciono pravo da nekog izuzetnika tu posade. U mom dorćolskom periodu bio je otvoren kafić sa svega tri stola, uđem, za dva stola već sede klijenti, sednem za treći, a barmen će: „Ne možete tu, to je gazdin sto!“ – „Ali ja ću samo espreso i ja odoh, ako baš sad bane ja ću naravno ustati…“ – „Ne, ne smem tu da vas uslužim…“
Možda je i ovo gazdin sto, ili nekoga ko je glavni u celoj ovoj oblasti gde se odlučuje o životu i smrti, ima ovde i kuhinja pa nepoznati možda tu dolazi na marendu ili na ručak, ali i kad nije tu, njegov sto mora da ga pripravan i netaknut čeka, čoveče, zar nema nijedne sfere u kojoj bi egalite i fraternite bili na snazi? Bića hijerarhije nisu ni ovo ostrvce poštedela, nekome je potrebno da se i ovde oseti važnijim od okoline, uh, prva rezervacija koje se ja sećam jeste crkveni stol, to je zapravo bio zakup, platiš crkvi ako te bole noge ili krsta (krštine) i ne stojiš sa ostalim pripadnicima svog pola nego si u svom stolu, koji pa ima lepo izrađene naslone za ruke i leđa, u svetloj rezbarenoj drvenariji ima nečega što podseća na istopljeni vosak ukovrdžan oko sveće, samo sedište tj. stojište i dalje je asketsko, jer se u pravoslavnoj crkvi stoji. Imati stol bilo je unekoliko i pitanje prestiža, ali su ipak samo stariji i bolešljivi vernici to sebi dozvoljavali. Kratko sam vreme bio crkveni čovek tj. crkveno dete i ne znam je li stol pripadao porodici ili je iznajmljivan samo za određenog dedu dok bude mogao da lično prisustvuje liturgiji.
Ova mi tajanstvena kafanska rezervacija budi sećanje i na mačka zvanog Rubin, a koji je uz Agnes, prepametnu keru, živeo sa mojim drugom Stivom u Filadelfiji. Ja sam dok je Stiv bio u Engleskoj brinuo o fauni, izvodio Agnes u šetnju, davao hranu i njoj i Rubinu, teškom mizantropu i ekscentriku koga sam za tri godine samo jednom video: pošto je Agnes bila proždrljiva, hranu za Rubina sipao sam u zdelu između frižidera i zida, gde Agnes i pored najbolje svoje volje nije mogla da proturi glavu, svakog novog jutra osvedočio bih se da je hrana nestala, a konzumenta nijednom nisam video: kao da sam prinosio žrtvu božanstvu koje mi se nikad nije ukazalo.
Tako se ovde nijednom nije ukazao plemić koga čeka mesto u klubu, uh, mene bi zeblo oko srca kad bih imao trajno rezervisan sto bilo gde, kao da sam kupio parcelu na groblju i može pre mene da umire kad ko hoće, mene moje grobno mesto čeka, ko li smišlja ta imena, znam šta je grob, grobnica, kosturnica, ali šta je to grobno mesto, jedinica mere u grobljanstvu, nekretnina koju i želiš i ne želiš: ma koliko tvoji potomci doplaćivali i doplaćivali, kad-tad će grobno mesto preći u vlasništvo novog pretendenta (u daljem tekstu: tuđa kost), grobno me pa mesto ipak podseća manje na smrt, a više na kovanice kakva je na pr. Dom Narodne skupštine! Znam da je Skupština najviši organ vlasti i društvenog samoupravljanja, bolje i to nego kraljevina, znam da ljudi na četiri godine ulaze u njen cenj. sastav (saziv, još lepše rečeno!), Skupštinom zovemo i samu zgradu u kojoj se narodni deputati sastaju radi donošenja zakona, unutar nje je sala gde poslanici zasedaju, ali sad imamo i Dom Narodne skupštine koji ja ne znam šta je, uh, daleko odu misli kad nenaspavan počneš da razmišljaš o permanentnoj rezervaciji, tri džina, dvojica u kožnim dugačkim jaknama, treći u promašenoj replici vijetnamke, ustaju, metalne stolice svaki put uredno i simetrično vraćaju za sto, ali ih ne odižu od betonskog poda, nego ih guraju uz stravičnu, uvek istu škripu, eto kako se brzo stiče navika, već znam kakav će biti espreso, jedna je kelnerica ista Izabel Iper, svaki put pomislim kako će se začuti Šabrolov glas: „Rez! Kupljeno!“, jer ovo sve šta je nego snimanje nekog filma, ali se ni Klod ni tajanstveni rezerver nisu nijednog jutra pojavili.
