Dragi i poštovani Mićune,
nadam se da možeš da čitaš moj rukopis. Kad god nešto diktiram, uvek ispadne nekako šuplje, mnogo gluplje i neiskrenije nego što je u mojoj glavi, zato ti pišem iz kola. A pismo ti šaljem po Aci, neću da Beba i njegovi pročitaju ovo pre tebe! Aca će ti sigurno predložiti da sačeka tvoj pismeni odgovor, ali mu, molim te, reci da ne čeka. Spreman je bilo šta da radi samo da ne ide u školu. Eh, da nam je više takvih starešina! Neškolovan, a tipično srpski pronicljiv i odan nadređenima. Pojeo je na moje oči nekoliko listova A-4, spremao se da, po ugledu na kurire NOB-a, uništi ovu poruku ako ga neprijatelj presretne! Počasti ga kabezom, da ne bazdi profesorima na viski, otprati ga do škole pa na miru dočitaj ove redove.
Hvala ti na podršci koja je mogla i ranije da stigne, ali, kad god došla, dobrodošla. Umeo si da odabreš stranu, neka te Bog poživi, u naredna moja dva mandata ubiraćeš plodove svoje mudre odluke. I ranije me je dirala tvoja impresioniranost vlašću i onima koji vlast drže: ljudi se još sećaju da si posle 9. marta ti pregovarao sa Miloševićem, a nikad ništa nisi odao ni javnosti ni njegovim neprijateljima! U Skupštini si mirio zavađenu braću, tako su vala naši stari, dok je Srbija bila sva u zadrugama, umirivali mlađe koji su, često pod uticajem alkohola i tazbine, hteli da se odele i da zasnuju vlastita domaćinstva!
Mićun i ceo njegov Centar neće ti doneti više od petnaest glasova! Neka je i tako, bolje je imati vod koji se pokorava komandiru nego razjedinjenu armiju (pregledao sam jutros Acin domaći, otuda ovo poređenje), meni nije važan broj glasova, meni je važno što si se ti, koji si otac srpske demokratije, kladio na mene! Ceo dan pevam, „Tamo daleko“, pa „Koštunice, Koštunice, spasi Srbiju iz ludnice“, da, sa Ljiljom sam razgovarao kako da ti se odužimo, šta pružiti čoveku koji je filozof, kome je hedonizam stran i odvratan? Konzul na Floridi? Prijatno za kosti i za meditaciju, ali bi te dužnost zakovala za isto mesto, a ti si u najboljim godinama za putovanja. Jugoslavija te onoliko držala bez pasoša, Srbija će te vala poslati da vidiš svet i da svet vidi tebe. Nosićeš moju svetosavsku poruku svim zemljama koje imaju prijatnu klimu, prirodne lepote i kulturne znamenitosti, a ako ti i putovanje jednog dana izađe na nos, moći ćeš da se skrasiš pa zašto ne i upokojiš na Kritu! Volim Srbiju, volim što ću biti njen predsednik, kao predsednik Jugoslavije uvek sam osećao nelagodu, kao da sam seo na još neohlađenu Titovu stolicu, kao predsednik Srbije i svih Srba sveta već se osećam kao čovek koji je izašao u susret sudbini. Mićune, kućo stara, oduševio te je moj viraž sa uzimanjem godišnjeg odmora, a?! Neko krene po cigarete pa ode od kuće, neko pođe na odmor i stigne na čelo Srbije! To mogu samo istinski velikani, ne stidim se da to o sebi napišem, ispostavilo se da sam političar velikog formata, razvio sam se, da tako kažem, u rođenog državnika. Institut je bio ona neugledna školjka u kojoj je moj biser, biser mene, kako da to kažem, stvoren! Pogrešio sam rekavši da me vlast neće izmeniti, izmenila me je, ali nabolje, i koliko nabolje, kako sam samo dobro vodio kampanju, sam ne znam odakle mi slogan „Srbija je gladna“. To sam govorio gde god sam stigao, oko mene zadrigli, trbušasti palančani, ražnjevi se vrte na sve strane, a ja meljem o gladi, setim se bilo čega što može da ima veze sa Đinđićem, vidim neki pano, bilbord (eto, nemamo nijednu našu reč za to, kako je nevina naša mati u pogledu političke propagande!), i kažem okupljenima: „Eno ga bilbord onih koji rasprodaju Srbiju. Samo što bilbordima niko ne može da vas nahrani!“ Svetina oduševljena, duhovito im to, i istinito, po njihovim reakcijama vidim da moje reči nisu nikakva demagogija! U jednom momentu sam se štrecnuo da će neko upitati: „A čime si nas ti nahranio kao predsednik Jugoslavije?!“, ali naš čovek je delikatan, kulturan i gostoljubiv, niko nije zucnuo o tome! I kad sam rekao da ću po isteku mandata predsednika Srbije položiti račun šta sam uradio za dve godine, niko me nije pitao: „A šta si uradio za dve godine na čelu Jugoslavije?“ Sada kad si i ti stao na moju stranu, vidim da sam zbilja mudro vodio i predsedničku kampanju i zemlju! Pozivajući svoje malobrojno (ja bih rekao: elitno) članstvo da glasa za mene, pohvalio si moju svečanu besedu iz Malog Zvornika, i ti si digao svoj još zvonak tenor protiv stručnjaka iz raznih bolivija! Volim te, Mićune, zašto da to ne iskažem onako kako osećam! Čovića ne i ne!
Ne znam šta s njim da radim, njemu neće biti dovoljno ovakvo pismo niti status putujućeg ambasadora svetosavlja! Otpadnik SPS-a me nije džaba podržao, i nije na Kosovo otišao da bi se zamonašio u renoviranom manastiru! Za sve što tamo radi, i za to što je uopšte dole, račun će ispostaviti Beogradu, podrškom koju mi daje sešće mi na grbaču, tražiće da bude premijer čim završim sa onom nesrećom! Moram Velji da bacim neku krupniju kosku, pa možda i Mihajloviću koji je vala ostao dostojanstveno uzdržan.
Ali, šta ću pobogu sa Isakovim! Gde taj čovek sebe vidi u budućoj Srbiji?! Verovatno misli: ako je Obren mogao da bude ministar, ja bih mogao da budem barem predsednikov savetnik, ambasador ili premijer! Za uzvrat će dobiti znaš šta, ništa! Ljudi koji iznevere bazu sutra će izneveriti mene, a to znači Srbiju. Malo šta me je toliko iznenadilo pa i uznemirilo kao podrška vojvođanskih reformista: nisam valjda ostavio utisak da ću Vojvodini dati autonomiju ili da ću srljati u reforme?!
