Korozija „proizvoda“ Brenda EU nije nov fenomen. Detaljno je istražen u radovima brojnih organizacija, intelektualaca i ekonomista. Mnogi su nobelovci, pa ih treba shvatiti ozbiljno.
Ono o čemu se ne piše mnogo, nažalost, jeste Brend EU komunikacija i upravljanje percepcijom, interno i eksterno. A tu se, svakoga dana, svakog trenutka, na svakom digitalnom ekranu vodi borba za dušu Evrope.
Ekstremno su retki uspešni brendovi bez upravljanja percepcijom; oni samo potvrđuju pravilo. Ubeđivačku komunikaciju su brendovi naučili od crkve, ratnih propagandista i ličnih prodavaca. Amerika je to naučila od brendova. Sada je krajnje vreme da to uradi i Brend EU. Nedostatak mašte i sposobnosti za to će biti vrlo skup, civilizacijski.
Prvo, nada da je proizvod sam po sebi dovoljan je naivna i utopijska, posebno ako je proizvod klimav. U modernom svetu više nema starih sigurnosti i čvrstih oslonaca, a ta situacija je pogoršana digitalnim prostorom kao primarnim za posredovanje i oblikovanje stvarnosti.
Drugo, upravljanje percepcijom – planirano, fokusirano, s resursima i strategijom – je moćna sila, i oduvek je bila. Evropa je to zaboravila na svoju štetu.
Treće, kao što sam pomenuo, EU sada ima konkurenciju.
Četvrto, i najvažnije, Evropa je sada u komunikaciono-perceptivnom ratu, na dva fronta: protiv Rusije, koja širi konfuziju, i protiv Amerike, koja širi destruktivnu ekonomsku mitologiju i političku hipokriziju.
Kako je Brend EU napadnut?
„Kada je informacija oružje, svako je u ratu“, napisao je jednom Piter Pomerancev, britanski novinar i TV producent ukrajinskog porekla – jedan od retkih koji je dubinski istraživao „novu Mažino liniju“ koja se sada nalazi na svakom ekranu u koji predano buljimo tokom naših budnih sati. U tim ekranima je problem. Oni nisu slobodni, ni nezavisni.
Ekran je glavni način za posredovanje moderne stvarnosti. Mi živimo u civilizaciji oka. Slike i priče vladaju. TV je započeo tu revoluciju, internet ju je pojačao više puta. Digitalni ekran dekontekstualizuje još više od TV-a jer akciju kreiranja konteksta ostavlja korisnicima – koji su lenji i najčešće ostaju u prostoru koji im je propisan algoritmima – što znači zatvaranje u svoje filter mehurove. Paradoksalno, digitalni prostor nas ostavlja permanentno zbunjenima, uprkos neograničenom znanju koje se u njemu nalazi.
Pritom, sve platforme koje hrane te globalne ekrane su u privatnom vlasništvu; „crne kutije“ čiji je jedini cilj da prave profit vlasnicima. Robotski etički idioti. Brend EU može da ih koristi, ali ne može njima da upravlja. Zamislimo da su svi tenkovi u Drugom svetskom ratu bili privatni, u vlasništvu Fejsbuka, i da su Saveznici morali da ih dele sa Vermahtom pod istim uslovima…
Putinovi propagandisti su to prvi shvatili. Zato su danas tako uspešni. Rusija je uspela da podrije samu strukturu zapadne demokratije, pre svega u anglosaksonskim zemljama, jer je prva razvila propagandu za digitalno doba. To nije propaganda starog tipa. Ona ne ubeđuje u jednu istinu, suprotnu od zapadne. Ona podriva sam koncept čvrste, definisane stvarnosti, širenjem zbunjenosti i ekstremnog relativizma. To je na digitalnom ekranu mnogo lakše uraditi.
Kako je Pomerancevu, u intervjuu za knjigu Ovo nije propaganda, objasnio Gleb Pavlovski, jedan od arhitekata Putinovog uspeha, u odsustvu starih ideologija cilj je „da se uvežu različite društvene grupe oko novog pojma ‘naroda’, vezane jednom amorfnom, ali moćnom emocijom koju svako može da interpretira na svoj način, zapečaćenom neprijateljima koji bi da podriju tu emociju“. Emocionalne egzaltacije i maglovite, neutemeljene nostalgije, što bi rekao Pomerancev.
Otuda „Make America great again“, Bregzitovski „Take back control“ i ruski „Podignimo Rusiju na noge“. Paralele sa Srbijom su očigledne.
(nastavak u sledećem broju)
