Brak – motorno vozilo

Hoću da kažem: uloga motornog vozila u braku, ako me razumete. Sve češće je automobil neizbežan deo bračnoga života; takva su vremena „smrtonosne motoristike“, kako je to zvao Aca Popović, dramski pisac. Od normalne porodice iz srednje klase očekuje se – ali sve više i zahteva – da raspolaže motornim vozilom; nisu svi u stanju da se odupru, a nekima auto zaista i treba, kad čovek pošteno pogleda.

Muškarac koji se dobro oženio ima suprugu sa vozačkom dozvolom; žena koja se dobro udala vozačku dozvolu nema, niti ima nameru da je stekne: zašto se inače udavala? Da upravlja motornim vozilom na javnim putevima? Ne budimo smešni…

Upravljanje motornim vozilom po javnim putevima oduvek se smatralo „muškim poslom“; kao, šta ja znam, cepanje drva, popravljanje ovoga i onoga po kući (u poslednje vreme, kompjutera i slične elektronike) itd. Isto važi i za održavanje automobila: gume, benzin, ulje, svetla, servisi, oprema. Danas je situacija nešto bolja (i skuplja!) nego nekada, jer su automobili postali složeni, elektronski i „user hostile„. Nekada, naime, čovek je mogao sam da našteluje ventile (na hladno) i paljenje (na toplo), ler-gas (prazan hod; takođe na toplo). Motorni prostor ispod haube bio je dovoljno komotan da sve to uradite, da povadite svećice i podesite zazore, zamenite razne filtere (gorivo, ulje, vazduh), a da se pritom ne izgrebete i ne raskrvarite. Danas sve to rade majstori, Bog ih čuvao, pa muškarac ima manje prljave ruke. Ženama ni tada, ni danas, na pamet ne pada time da se bave. Zašto sam se udavala?

Dobro: opšti napredak doveo je dotle da žene sve više voze automobile i to im – suprotno predrasudama – jako dobro ide od ruke. Nekada je žena za volanom bila prvo senzacija, a kasnije predmet sprdnje. Eto, recimo, dvadesetih godina Isidora Dankanova bila je slavna i zato što odlično vozi sportski kabriolet. „Pa je tako i završila“, kazaće vam današnje žene (šal joj se zakačio za glavčinu točka i slomio joj vrat…). O neudatim ženama sada nećemo: one se snalaze kako znaju dok se ne udaju. „Pukla guma na putu?“, kaže jedna moja drugarica. „Izađem i mašem, još ima kavaljera.“

Danas porodični automobil ima dva ključa: za nju i za njega. Ona u načelu ne vodi računa o detaljima (osim stanja rezervoara). Ako je odnese pauk, šalje svog čoveka u Parking servis po auto, što ima svojih prednosti, jer će nepažljivi policajac napisati kaznu njemu, pa su uštedeli pet hiljada… U normalnom braku postoji protokol o korišćenju auta: ko vozi decu u školu, a ko iz škole i inače; ko vozi u kupovinu i na pijacu; ko pije kad se ide u goste i u kafanu, a ko ostaje trezan; ko vozi po gradu do izlaza na autoput, a ko autoputem do narednog ulaza u grad; ko vozi kad je saobraćajna gužva u špicu i krkljanac na Slaviji; itd. Šta mislite – ko? Ko ima prednost kad u nedelju izjutra treba ići u lov, umesto u tazbinu? Ko?

Onda jednoga dana, neka je Bogu hvala, deca odrastu do vozačke dozvole i tu nastaje nova dijalektika. „Ćale, daj ključeve za večeras, paziću, keve mi, ništa pivo.“ „Samo da skočim kod drugarice, eto me odmah natrag, čija sam ja najbolja?“ Ja sam kao klinac, šezdesetih, to rešavao bezbolno: kad može – može; kad ne može, imam rezervni ključ od vrata (kontakt-ključ je ćale čuvao kod sebe), pa lepo prespojim žice i divota (tada se volan još nije zabravljivao). Za svaki slučaj sam ručicu menjača koja je bila na volanu odšrafio i držao kod sebe, da posle ne bude ovo i ono ako još neko osim mene mazne auto. Saobraćajna dozvola bila je u autu, pa kad me milicija zaustavi, ja im složim priču da kako se kontakt-ključ slomio u bravi, pa moram da koristim prekidače za stonu lampu: jedan za kontakt, drugi za starter. Radilo je radnju. Benzin sam pažljivo punio, da se ćale ne aviza.

Danas je drugo: aute kradu samo stručna, obučena i ovlašćena lica iz sve propulzivnije „motornjačke“ industrije. Deca moraju da se dovijaju: treba ćaleta i kevu smuvati, utešiti, objasniti im da će se paziti, sipati svoje gorivo (to je već dostignuće) i na kraju napraviti neki porodični protokol i za njih. Tu sam imao sreću: jedino moje dete koje vozi auto živi u Torontu; ostali ne mare za to. Ostala deca, od mojih prijatelja, na kraju izgube strpljenje i kupe sebi neki krš kao joint venture na koji roditelji pristanu, jer im je tako lakše.

Među bogatijim svetom svako ima svoje auto, što ne znači da je muž pošteđen održavanja i majstora. Po Americi i drugim bogatim društvima, za razliku od nas, žena vozi debeli džip (SUV), a muž nešto malo, japansko, koje se ne kvari i lako se parkira. Posle ga uvali najstarijem detetu, a sebi kupi BMW (znam slučajeve). Od toga mu nije mnogo lakše, jer je već odrastao i nadrastao BMW; to je za mlađe i uspešnije. Ali to je već jedna daleka i fantastična priča.

Mislim – na kraju krajeva – da je brak bez automobila jednostavniji, ako ikako može.