Kad muškarac – pogotovo u braku – ima neku zanimaciju sa strane koja ga drži jako, to se onda zove hobi. Pravi hobi (hobby) mora da bude savršeno beskoristan: ako od njega ima neke koristi, onda nije hobi. Uzmimo, na primer, numizmatičare, filateliste, sakupljače salveta i slične bezazlene likove; pa ljubitelje dečje električne željeznice, kao jedan moj drug koji je u novom stanu pravio tunele kroz zidove, ali mu željeznica još nije proradila.
Ima i hobija od neke koristi: imao sam jednog glavnog urednika koji je bio mnogo bolji stolar nego urednik. Znam par odličnih fotografa kojima je to samo hobi, jer imaju ozbiljna zanimanja.
Taj hobi, to je nešto što muškarac voli, ali od toga nema koristi ni za koga – osim za njegov duševni mir. Zato pametna žena neće imati primedbi. Nije ženama lako, o čemu svedoči klasični sovjetski vic: pričaju dve komšinice u staljinskom opštežitiju, u zajedničkoj kuhinji preko primusa: „Jao, Elena Andrejevna, ovaj moj je pijanac, sve propi i mlati nas po kući.“ „Nije to ništa, Nataša Petrovna, ovaj moj je sifilističar.“ Utom u kuhinju uđe dotični, intelektualac sa naočarima, i kaže prekorno: „Nataša, dokle ću te učiti? Kaže se filatelista, a ne sifilističar.“
Izgleda da muškarcima treba neki izlaz za nešto, nešto što je izvan braka i svakodnevnog kuluka i čamotinje. Odatle kolekcionari, sifilističari, pardon: filatelisti, ništa lično, bez uvrede, ljubitelji dečjih vozova, drvodelje (dunđeri), majstor-kvariši, graditelji brodova i aviona koji nikada neće zaploviti ili poleteti (znam ih onoliko). Znam: ima sif… pardon, filatelista i numizmatičara koji se bace u ozbiljne operacije na tom nadasve klizavom terenu, pa ređe zarade nešto, a češće ih izvaćare ili čak ubiju (imali smo slučajova, što veli Đoka Balašević). Filatelija i numizmatika ozbiljni su reketi i kao takvi vapiju za ovcama koje treba ošišati, ali to je već izvan ove teme.
Nešto nisam čuo za sif… pardon, filatelistkinje i numizmatičarke, jer su žene, kao što smo već naučili, pametne. Naše su bake i poneka keva i sestra bockale goblene, ali to teško da je bio hobi; više ručni rad i devojačka zanimacija; ne rade to od svoje volje. Ima žena kojima je slikarstvo hobi; onako, eto, vole, ali se ne guraju u umetnice: mažu nešto svoje, ponekad čak i iznenađujuće dobro, ali im na pamet ne pada da to prodaju ili da se učlanjuju u ULUS-e i to. Ako ih uhvati poezija, to može do velike mature; kasnije je opasno i za izbegavanje, kao kod muških, uostalom.
Tu sad dolazimo na nejasne slučajeve: da li je, recimo, lov hobi? Ili ribolov? Teško da su to sportovi, za razliku od biciklizma koji se obostrano uspešno primenjuje u brakovima. „Sportski ribolovac“ je ako se takmiči, dopuštam. „Sportski lovac“ ne postoji, oprostite, molim. Lov i pecanje uobičajeni su muški izgovori da se bar malo udalje od kuće i da se druže sa drugim muškarcima. Ne znam za pecaroše – ja sam lovac po vokaciji – ali znam da pametna žena svog mužjaka-lovca pušta i ohrabruje, jer se iz lova vrati kao nov: svež, zdravo umoran i zadovoljan, sve i da ništa nije ubio. Ne ide se zato u lov – da se nešto ubije; imamo mesara za meso. A treba i čerupati fazane i drati zečeve, što vam, čitaoci moji mili, ne želim. Fazan je ionako dobar samo za supu i paštetu; zec samo za paprikaš, a i to posle dužeg boravka u pacu.
Amerikanke, po tradiciji svojih predaka-pionira, često idu u lov i uspešne su; već sam vas obavestio da su žene bolji strelci. Moji omiljeni američki autori iz te oblasti pišu da su žene bolje društvo za lov, jer su skromne kad pogode ono što je muškarac promašio i ne zezaju ga zbog toga, kao muški lovci; smirene su i izdržljive, ne pate od sujete i kurčenja. Ovde znam samo za jednu bivšu devojku jednog mog druga koja je išla u lov, veoma uspešno – na užas ostalih lovaca. Posle više nisam čuo ni za jednu, mada očekujem da ih ima: neizbežno je. U južnim krajevima lovce zovu „lovdžije“, za razliku od „drugova lovaca“, kao što je primetio Branko Ćopić za života. Žena bi, onda, bila „lovdžika“? Tako inače zovu kućne mačke vične lovu na miševe i ostale glodare, ali ne vidim zašto bi to bilo uvredljivo i „rodno“ i „politički“ „nekorektno“; to je ipak kompliment. Bolje nego „lovkinja“, uostalom – mada se taj izraz koristi u izvrsnom prevodu Grejvsovih Grčkih mitova iz šezdesetih godina, to su boginja Artemida i njene službenice.
Što se pecaroša tiče, priznajem da se u to ne razumem. Više sam riba pobio vatrenim oružjem (eksplozivne naprave ne koristim!) nego što sam upecao. Čini mi se ipak da je i to neki hobi, mada uzdignut na viši nivo. Podvodni ribolovci su tu izuzetak i cenim ih strašno. Ovi što sede pored reke i ljuti su na ceo svet što prolazi i plaši im ribu, nisu mi po volji. Mrzovoljni su, nadrkani, mizantropi; sve i da nešto upecaju, nije vredno te gnjavaže. Odatle toliki vicevi o pecarošima, mada – ograđujem se – od detinjstva nisam bacio udicu; ima tu nečega, valjda. Barem su pobegli od kuće, žene, dece, posla, banke, tazbine; sede i gledaju u vodu. A u vodu treba gledati, govorio je moj drug Sejo Fetahagić, mudri čovek: to je dobro za budale, veli; neće od toga biti manje budale, ali će im biti lakše.
Eto neke koristi od hobija.
