Duža je ovo priča od pukih 5000 slovnih znakova. Ustanova braka, plašim se, spada među uverljivije primere nesavršenosti ionako sumnjivog Božjeg projekta. Pođimo od samog početka, iz Edena na Istoku. Sa današnjom pameću Edenski se incident mogao lako izbeći i sve bi bilo u redu. Zašto Drvo saznanja nije bilo bolje čuvano? Ko je uradio bezbednosnu proveru za zmiju? Za koga je Eva radila? Odakle joj ideja? I tako dalje.
Posle ćemo se čuditi kada pseudo-Ciceron u svom čuvenom (apokrifu apokrifa, smatra se) spisu opisuje brak kao „združene muke Sizifove i Tantalove“, pa su se posle prepisivači i dopisivači zabavljali dodajući pornografske sadržaje u koje nećemo ulaziti. U jevrejskoj tradiciji ima priča vredna pomena: neka veoma učena supruga jednog od prokuratora Judeje volela je filozofske razgovore sa jevrejskim mudracima, pa je jednog od njih pitala da šta taj njihov Bog sada radi, kad je već za šest dana stvorio svet. Uf, gospođo, rekao je mudrac, spada s nogu od posla: pokušava da sparuje muškarce i žene i nikako mu ne ide. Ma nemojte, rekla je rimska matrona; ja imam sto robinja i sto robova, spojiću ih odmah. Mudrac je bio skeptičan. Posle nekoliko dana nađu se oni opet i gospođa veli da je mudrac bio u pravu: pedeset parova molilo ju je da ih razdvoji, jer su se odmah posvađali i potukli.
Naravno da je zajednica muškarca i žene neizbežna – čak i u vidu braka, ako se baš mora. Ljubav i seks tu imaju ulogu, naravno. I opet naravno, religije su smesta stavile svoje kopito na ustanovu braka. Nije to bilo bez neke: pre svega, trebalo je voditi računa o deci koja tu prirodno spadaju; zatim je trebalo regulisati imovinsko-pravne odnose i supružnička prava; mudrije crkve regulisale su i razvod, a sveta matera Rimska katolička crkva tu se okliznula, kao i sa celibatom, uostalom. Ni sa mnogoženstvom nije se mnogo toga rešilo; naprotiv. Anri-Pjer Roše (Žil i Džim) pominje pozorišni komad u kome se neki kineski car žali: „U meni vidite najnesrećnijeg među ljudima: imam dve žene, prvu ženu i drugu ženu.“
U današnje vreme brak je ustanova relativno stabilizovana, šta god popovi o tome gunđali. Kako se supružnici u tome provode, drugo je pitanje. Plašim se da to zavisi samo od njih: ni Crkva ni Država tu im pomoći ne mogu. Moj prijatelj Bogdan Denić (koji se ženio četiri puta, mada tvrdi da je to bilo zbog zelene karte u SAD) kaže da ja – u četvrtom braku – očigledno pokazujem duboko poštovanje za ustanovu braka. Prvi brak, kaže Bogdan, mladalačka je ludost; drugi nastaje iz uverenja da je popravni ispit moguć; treći jer triput Bog pomaže; četvrti je već poštovanje za instituciju.
Šala na stranu, brak se u životu nameće kao nužan, neizbežan i normalan ishod ozbiljne veze između muškarca i žene – pa šta im Bog da. Zaista nisam sektaški nastrojen ni prema braku, ni prema razvodu; to nekako ide zajedno, kako da vam objasnim. Ne vidim nikakav problem ni u jednom, ni u drugom, mada je mnogo teže pametno se venčati nego pametno se razvesti. Kad sam to rekao jednom mladom paru, malo su se zarozali, ali šta im mogu: lepo su me pitali kao iskusnog raspuštenka. Dobro: znam nekoliko parova koji su zajedno još iz srednje škole i dobro im ide; znam ih mnogo više koji spadaju u pseudo-Ciceronov opis. Tu treba imati pameti i hrabrosti. Ako ne ide – a to se primeti uskoro – razilazite se što pre. Ako ide, pa se u jednom trenutku, kad opreznost, pažnja, nežnost i ljubav zadremaju u rutini, pojave pukotine, brak se dade spasti, ali uz veliki napor i pamet. To je mnogo češći slučaj i – nažalost – pokušaji spasavanja retko uspevaju. Muškarac i žena upadnu u rutinu; počnu da se uzajamno podrazumevaju, što je opasno; tada se pojave iskušenja. Neko drugi im se dopadne, pa primete da im je život postao rutina i čamotinja; inače im se taj neko drugi ne bi ni bio dopao. Ima tu i takozvana „kriza srednjih godina“, mada je definicija „srednjih godina“ nejasna; verovatno se misli na bračni staž, a ne na starost. Ima na tu temu i nekih statistika (kao i za sve drugo, uostalom), ali od toga je slaba pomoć. Tu je o nečem drugom reč.
Brak traži pažnju, budnost, nežnost, ljubav; seks čak i nije toliko bitan kao što se misli – ako je sve ostalo u redu. Seks je ionako pitanje, da tako kažemo, softvera, je li; hardver je manje bitan, jer radi na softver; u ogromnom broju slučajeva ostaje ispravan jako dugo. Sve vam je to iz glave, braćo i sestre, kao što su Bitlsi na vreme primetili. Bračni drugovi treba da se bude zadovoljni što je onaj drugi tu, u krevetu; treba da se raduju jedno drugome; da se cmaču, pipkaju, šale, ugađaju jedno drugome, da se razumeju i pomažu. Dobro, možda vam to sve zvuči staklorezački banalno i kao od Drage Savete, ali je tako. Takvi brakovi traju pa traju i njima je oboma tu lepo. Šta ćete više? Brak je stvar svakodnevna i banalna: ima ih onoliko, aman!
(Nastaviće se)
