Barikade: I batina ima dva kraja
Srbija se nalazi na prekretnici. Ako ovdašnja politička elita to ne shvata, onda smo zbilja nagrabusili. Bitka oko Kosova postala je ritualna. Nesretnom Borku Stefanoviću, našem izvođaču radova u najnovijoj epizodi „Nemoguće misije“, dat je mandat da pregovara niočemu i čini mi se da će njegova diplomatska karijera biti završena ambasadorskim mestom na, recimo, Maldivima, dok bi prvi sekretar ambasade mogao biti Srđa Popović, poklonoprimac nekakvog ostrva u ovom arhipelagu, gde će se, po ideji istaknutog otporaša, napraviti Škola demokratije.
Borio se Borko, kao onomad Josip Kraš, „borio se borio, i u keks pretvorio“, odnosno zapalo mu je da se preganja oko tehničkih detalja koji, po preambuli srpskog Ustava, i ne postoje, mislim na tehničke detalje. Ali, postoje živi ljudi koje vlast u Beogradu sve manje kontroliše i koji vode autonomnu politiku koliko na severu Kosova toliko i južno od Ibra, svako u skladu s prilikama, a grozne su i jednima i drugima.
Barikade, kao i batine, imaju dva kraja. Barem smo mi Srbi, od Knina pa naovamo, tu lekciju morali da naučimo. Ne mislim samo na krajnji ishod, već najpre mislim na jedno stanje duha koje se javlja kod onih koji su se zabarikadirali. To izaziva osećaj opsadnog stanja, nameće istovetnost u stavovima, podstiče borbenost iznad granica mogućnosti, svi počinju da misle kao jedan što najčešće znači da niko ne misli.
Postaviti barikadu, a to sam već pisao, ne znači samo da sprečavaš druge da ti priđu, nego i da si sebe ograničio na kretanje unutar jednog kruga ljudi i ideja.
A i to s barikadama izgleda nekako dvolično. Preko Merdara, graničnog prelaza s kojeg put vodi od južne Srbije, preko Podujeva ka Prištini i Kosovskoj Mitrovici, prelaze šlaperi srpskih registracija sa srpskom robom. Znači li to da su Srbi digli ruke od Kosova južno od Ibra, mada, ruku na srce, tamo nema ko da postavi barikade, i da su se fokusirali samo na onaj deo teritorije u kome čine većinu i koji se naslanja na srpsku etničku većinu? Kako to da priznajemo, uprkos famoznoj ustavnoj preambuli kojom se garantuje celina Kosova u sastavu srpske države, kosovske carinike na jugu, a njihove kolege nećemo da priznamo na severu Kosova.
Oko ovog Jarinja i Brnjaka još će se trgovati. Nema drugog načina nego da se rovovskim pregovorima za te ljude na severu Kosova dobije što više i da se što manje izgubi u srpskom glasačkom telu. To svi znaju i svi to vide. Ali, niko nije lud da to i saopšti kad se bliže izbori.
Čist je bezobrazluk i nacionalno neodgovorna politika zagovarati ljude koji su na puteve izgurali šljunak i balvane da još i izginu na tim barikadama, a događaji od utorka upućuju na pomisao da je s obe strane barikada „skraćen fitilj“, o čemu svedoči tekst na narednim stranicama ovog broja „Vremena“.
Rat i očekivanja: Kako propasti na izborima
S druge strane, one izborne, sve stranke su svesne da će prevagu na izborima dobiti oni koji najviše ubede narod da će pod njihovim vođstvom živeti bolje, imati posla i veće plate. Insajderski uvid u planove izbornih štabova i ideje direktora kreativnih kampanja pokazuje da Kosovo, kao temu, svi izbegavaju, osim u onom segmentu narikačkog sentimenta i kao polugu da dokažu nesposobnost ovih što su sada na vlasti.
U tom smislu guraće sadašnju koalicionu vladu u sve dublji rat oko Kosova s licemernim očekivanjem da će izgubiti bitku, pa da će im se to obiti o glavu, kao što i hoće kako sada stvari stoje.
Tadić i njegovi otvorili su suviše frontova za inače slabašne snage, a njihovi apeli pred međunarodnom zajednicom da se oko Kosova ne tera mak na konac dok ne prođu izbori nailazi na slab odjek, ako nije i još gore.
Cinizam velikih sila, a nama su svi takvi, svedoči o onoj narodnoj poslovici „tuci magare dok je u blatu“, drugim rečima, malo ih je briga da li je na vlasti Tadić ili neko drugi, jer ni taj drugi više nije u moći da zapali Balkan.
Kosovska drama je latentna, podgrevana na domaćoj i inostranoj vatri, a Srbiji preti novi ekonomski požar. Dužnička kriza evrozone, ovaj put uzrokovana dugovima država, što se svodi na restriktivnu investicionu politiku i recesiju u zemljama evrozone, taman pred izbore pogodiće i Srbiju.
Užasnuti tom perspektivom i duboko uvereni da vlast ne posvećuje tome adekvatnu pažnju, privrednici pokreću neki svoj Pokret, po principu „nismo članovi nijedne stranke, majke mi“ a s ambicijom da se srpska politika racionalizuje i pozabavi širim krugom tema nego što su Kosovo i atentat na Zorana Đinđića.
Nekako se kao glavni spiker Pokreta u javnosti predstavio Branislav Grujić, vlasnik „Farmana“ i valjda aktuelni predsednik Kluba privrednika, onog iz Šekspirove u Beogradu, mada članovi ne dele listom njegov entuzijazam oko ove vrste angažovanja. Veliko je pitanje da li će Pokret, a osnivačka skupština će valjda biti održana dok ovaj broj „Vremena“ bude u rukama čitalaca, uspeti da na pravi način, do izbora, nametne ključnu temu Srbije koja se, onako prosto, svodi na iskaz da se baba češlja, a selo gori. Odnosno, da se vrtimo u krugovima nacionalnih zabluda i mitomanije, a da realan život promiče i da Srbija ekonomski propada, odnosno da je tu potrebna ofanzivna nacionalna politika.
Dugovi i planovi: Za koga glasati?
Pre neki dan sam bio kod majke, impozantne su joj godine, i onako majčinski pita me, zabrinuta za mene, unuke i praunuke, ko će da vraća ove silne dugove. Ja nekako izbegnem odgovor, obećavajući da ću da joj nađem „laseks“ koga već dugo nema u apotekama, a mislim u sebi kako je i starica postala žrtva jedne medijski indukovane histerije koja oko tih dugova, koji su inače ispod zakonski dozvoljenog nivoa u odnosu na društveni proizvod, stalno podstiče niske strasti i ne postavlja prava pitanja.
Po meni, Srbija bi morala još da se zaduži, pa čak i preko zakonskog maksimuma, mogla bi čak i da aktivira deo deviznih rezervi zemlje, oko 9,5 milijardi dolara, mogla bi, što se mene tiče, da pusti na strana tržišta još obveznica, makar i sa kamatom od nešto preko 7 odsto, samo kad bismo znali šta ćemo s tim parama. O tome pogledajte nešto u tekstu u kome prenosimo izvode iz obraćanja nobelovca Roberta Mandela na akademiji „Banke inteza“ u ovom broju „Vremena.“
Ako neko ima dobar plan, jasnu viziju i ljude kojima verujem da s tim pozajmljenim parama mogu da ostvare napredak, ja ću glasati za njega. A vi kako hoćete.
