Blagajnička posla

Izgleda da se skoro svi ovde slažu da smo dosad živeli u nekoj vrsti komunizma i da, s velikim zakašnjenjem, upravo ulazimo u svet privatluka, slobodnog tržišta i konkurencije. Kao svaka metamorfoza ovo izaziva razne neobične reakcije, čudna i protivrečna osećanja, teško rešive dileme i sukobe „starog“ i „novog“ morala.

Ovde je pre svega reč o promeni odnosa prema novcu. Zvanično, u komunizmu se na novac gledalo kao na nešto prljavo, od građana se očekivalo da ga preziru, da ništa ne rade zbog novca nego samo iz čistog uverenja i uzvišenih pobuda, a pošto njima to po pravilu nije polazilo za rukom, novac je postao glavni izvor osećanja krivice i na njega se usredsredilo sve društveno licemerstvo. Ideološka strogost je, istina, odavno popustila, ali stari refleksi bili su dobro usađeni i teško se gase. S druge strane, mnogi ovde već godinama žive u kapitalizmu, mada uglavnom bez pravog tržišta i bez normalne konkurencije.

Dakle, ulazak u novi društveni model višestruko je otežan i opterećen. Novac je i dalje grešan i smrdljiv, a trebalo bi da ga prihvatimo kao najbolju meru vrednosti i najlogičniji pokretački motiv. Zatim, pošto se dogodila neka vrsta revolucije, osećanje pravde nam kaže da bi gore trebalo da se penju novi ljudi, a oni iz bivšeg režima da idu dole, ali ispada da kad su pare u pitanju neki su uvek gore a neki dole. To znači da se preobražaj događa u veoma nepovoljnoj atmosferi neverice i cinizma.

Slučaj braće Karić i njihovih nagrada veoma je karakterističan za nevolje preobražaja. U pitanju su ljudi koji nisu čekali znak za početak trke, nego su pre toga daleko izmakli. Bili su, naravno, privilegovani i za uzvrat činili razne usluge bivšem režimu. Sad nastoje da se pokažu kao dobrotvori, dele ogromne nagrade i gledaju da kupe društveni ugled.

Dakle, ako ima pravde, oni bi morali da budu prve žrtve, sve što imaju trebalo bi da se tretira kao nezakonito stečeno, da se oduzme, da im se poruše vile i da budu srećni ako uspeju da izbegnu robiju. Međutim, oni su takođe najbolji primer za ugled svima u novom poretku koji nastaje. Počeli su, tvrde, ni iz čega i na početku nisu bili privilegovani. Nisu pripadali partijskoj strukturi i nisu ličili na idealne kandidate za poslovni uspeh u onom režimu, što znači da imaju prave sposobnosti. Najzad, oni nisu povezani s prljavim poslovima, kriminalom i podzemljem, ili se barem o tome još ništa ne zna. Ako ispadne da je finansiranje štampanja knjiga Mire Marković najveći Bogoljubov moralno-politički prestup, neka mu se oprosti.

To što ljudi kao Karići kupuju socijalni status može da izgleda šokantno samo onima koji ne znaju da je to krajnje uobičajeno i prihvaćeno kao normalno upravo u onom tipu društva kojem težimo. Otkuda inače sve one fondacije i humanitarne ustanove, bolnice i univerziteti koji nose imena najkrupnijih magnata? Podeliti svoj ugled i dobro ime s nekim ko ima sve osim toga ne smatra se nemoralnim, barem ne više od braka između Onazisa i Džeki Kenedi.

U ovom slučaju, to znači da ako Karići nisu krivi pred zakonom, ne bi trebalo pokretati veliku kampanju protiv njihovog „prljavog novca“, pošto to ne bi bio dobar znak za privatizaciju i početak trke u bogaćenju. Ne vidim šta bi tu više moglo da se uradi od onog posebnog, jednokratnog oporezivanja koje je već najavljeno. Čovek, naravno, nije dužan da voli baš sve što s kapitalizmom ide, ali ako vidite da neko dobro zarađuje proizvodeći, recimo, nekakav kič, od toga morate sami da se zaštitite. Sve što država može jeste da ubere porez.

A sad evo drugog primera koji pokazuje da sve ipak nije na prodaju, ili ne bi trebalo da bude. U političkoj paralizi u Crnoj Gori, do koje su doveli izborni rezultat i glupost vlasti, gde svako sa svakim o svačemu pregovara, liberali su, navodno, u pregovore s Đukanovićem uneli zahtev da im se nešto isplati direktno na ruke. Možda je ovo samo glasina, mada mi nekako zvuči istinito i svi u Podgorici u to veruju, ali savim je sigurno da su tražili da im DPS pokloni pet poslaničkih mesta. Đukanović nije pristao, ali to je sad manje važno.

Činjenica je da su liberali mislili da imaju pravo da to traže. Njihov stvarni lider i dalje je Slavko Perović mada se odavno povukao na mesto blagajnika stranke, ali bojim se da ovaj smešni slučaj nije nastao samo zbog njegovog blagajničkog pristupa politici. Šta ako su liberali samo malo suviše ogolili suštinu? Šta ako su oni uglavnom ispravno shvatili prirodu vlasti u Crnoj Gori, ako je Crna Gora već samo državna metafora za dva-tri privatna, delimično ilegalna biznisa? Otkud bi liberalima uopšte palo na um da traže pare ili mandate za ulazak u koaliciju, da nisu primetili da se tamo te stvari tako rešavaju?

Ne znam da je iko ikad tražio tako nešto, a to što je DPS odbio takav zahtev znači da su neki obziri ipak ostali. Ali, rekao bih da takvo cenjkanje baca novo svetlo na politiku otcepljenja koja sad izgleda sasvim privatno i mangupski, a setimo se da su bila otvorena i pokrenuta najkrupnija istorijska pitanja i sporovi oko nacionalnog identiteta. Najzad, šta ako ni Srbija, ni ova nova, nije daleko od tog privatnog odnosa prema državnim i nacionalnim interesima i javnim dobrima? Možda se sve to u maloj Crnoj Gori samo bolje vidi i teže krije? Otkud znam da Đinđić i Čanak nisu pregovarali o beočinskoj cementari slično kao Crnogorci o koaliciji? Nekako su se suviše prijateljski rastali.

Ako, dakle, treba da naučimo lekciju da novac sam po sebi nije prljav i grešan, očigledno ima da naučimo da razlikujemo i šta je na prodaju a šta ne. A ko misli da liberalni reformatori ne mogu da upropaste zemlju, neka malo bolje prouči ruski slučaj.