Zar je iko mogao da se nada da će tugaljiva priča o Vesićevom (samim tim – Vučićevom) pokolju nad nedoklanim ostacima Jugoslavije u imenima beogradskih ulica moći da prođe bez drobljenja o patriotama i izdajnicima? Naravno da nije, ali opet, brzina kojom je cela stvar zaronila u bezdane septičke dubine možda je donekle iznenadila čak i one koji su mislili da su sve već čuli i da ih ništa ne iznenađuje. Iz svega smo izašli obogaćeni „spoznajom“ da je ugledna istoričarka Dubravka Stojanović u najmanju ruku „loša Srpkinja“, ako ne i osoba koja gaji izvesnu naklonost prema nikome drugom nego Anti Paveliću. Šta je sledeće, ako uopšte može biti nečega nakon toga? Pa, jedino da joj pronađu da je igrala u kolu s Belzebubom i spravljala veštičje napitke za trovanje male Srpčadi. Ili da se, šta znam, zabavljala sa Slobodanom Antonićem u vreme dok je ovaj bio perspektivni marksistički teoretičar i uposlenik Centralnog komiteta?
Enivej, šta je tako strašno rekla D.S.? Samo to da je iz svakog ugla nedostojno retuširati prošlost, silovati urbanu kulturu Beograda i iživljavati se nad kulturom sećanja, čiji je sastavni, i nikako nevažan deo i to da je Beograd tokom skoro celog XX veka bio glavni grad države južnih Slovena. Deo te priče, po njoj posebno znakovit, jeste preimenovanje Zagorske ulice u Zemunu u ulicu Blagoja Jovovića. Možete slobodno da priznate da do pre neki dan niste ni znali ko je bio Blagoje Jovović, a još bizarnije je što zapravo to ne znamo pouzdano ni sada. Sve što je jasno jeste da je ovaj nekadašnji pripadnik najozloglašenijih četničkih snaga, i potom emigrant, pred smrt „priznao“ da je u Argentini pucao u Antu Pavelića. Dubravka S. je potom, sasvim razumno, rekla da je krajnje sporno veličanje (navodnih ili stvarnih) atentatora na bilo koga, pa čak i na monstruma tipa Pavelića. Inače jednog od onih retkih ljudskih stvorenja za koje je šteta što pakao ne postoji.
Možete se složiti ili pak ne s Dubravkinim poimanjem „krvne osvete“ i njene civilizacijske nedostojnosti, ali ultratoksične insinuacije koje su se sručile na nju nešto su sasvim drugo. Radi se o klasičnoj mračnjačkoj hajci, u kojoj je možda najodvratnije to što tu prednjače tipovi koji su, ako ćemo pravo, monstrumima poput Pavelića neuporedivo bliži od Dubravke Stojanović i bilo koga poput nje, dakle od ljudi koji su u trajnoj i nepomirljivoj opreci sa svakim i svačijim fašizmom. O tome je, recimo, odlično pisao istoričar Srđan Milošević na Peščaniku, pročitajte, vredi svakog sekunda vremena.
Meni je tu zanimljiv još jedan detalj koji kao da promiče svima. Šta je uopšte nekome krivo to Hrvatsko Zagorje, po kojem je verovatno nazvana ulica u Zemunu? Ako vam je baš do „faktora Pavelić“, gospodo, rekao bih to ovako: možda je taj Jovović zaista ubio Pavelića – tada već nevažnog starca – ali je jedan čovek rođen u Hrvatskom Zagorju, a zvao se Josip Broz, tog istog Pavelića politički i vojno potukao, njega i njegovu bandu (one koji su preživeli rat i brutalne revandikacije odmah nakon njega) oterao iz zemlje, ukinuo njegovu genocidnu tvorevinu i naposletku obnovio Jugoslaviju, taj Arhiužas svih pavelića i pavelićoida, tadašnjih kao i sadašnjih! Hoću da kažem: da je onaj Jovović još hiljadu metaka u još hiljadu ustaša ispalio, ne bi im naneo ni delić štete koju im je naneo taj Zagorac Broz… Misli li neko o tome? Ne. Jer je ta pozicija, mada istorijski sasvim tačna i politički poštena, zapravo u većini tužnih postjugoslovenskih polukolonijalnih rastvorevina postala nemisliva.
Tako je i u Hrvatskoj, naravno. Iz drugih razloga i iz drugačije postavljenog „očišta“, recimo, ali svodi se na isto. A odjeci te nemislivosti prirodno se prelivaju i na potonji rat i na sadašnje, poratno i postjugoslovensko stanje. O tome je, a povodom još jedne od beskrajnih „obilježavanja obljetnice ‘Oluje’“ u Saboru Hrvatske govorila nova i mlada zastupnica/poslanica srpske stranke Anja Šimpraga, govoreći trijumfalističkoj etničkoj i političkoj većini o potrebi razumevanja pogleda i perspektive Drugog, i to ne kroz kanonadu opštehumanističkih fraza, nego kroz svakako bolnu ispovest i neku vrstu neophodnog i odvažnog emotivnog striptiza: ona je, naime, bila jedno od dece u toj beskrajnoj koloni prognaničkoj u danima Oluje, i potom provela neke godine u izgnanstvu. Taj jednostavan i ljudski pošten govor doživeo je aplauze od svakoga normalnog, u Saboru i izvan njega, ali i lavinu zapenjene mržnje, od razularene gomile na tzv. društvenim mrežama pa do svih mogućih loše ili nikako prikrivanih pavelićoida u politici ili u medijima. Ali opet, sve se to nabacano smeće odbijalo o te čestite ljudske reči ne zaprljavši ih nimalo. Tako je to s verbalizovanom mržnjom: ubrzo se izduva sva njena pompeznost i preostanu samo banalnost i prostota. Ako mene pitate, najzabavnija je bila izvesna Karolina Krišto, zastupnica tvrdokorne desnice, koja je našla za shodno da popuje Šimpragi da se „u Hrvatskom Saboru ima govoriti hrvatskim jezikom“, te da nije tačka nego točka i da nije avgust nego kolovoz… Eto na šta se sve naposletku svede, na koju nemoć i jad. Sigurno se nećete iznenaditi da je hrvatski jezik Šimprage inače mnogo kvalitetniji od onog kojim barata nesrećna Krišto. E sad, što je to istovremeno i srpski jezik, jebiga, shit happens: to je nerešiva kvadratura kruga, jedno od onih mesta na kojima se sapliću i zapliću svi ti vesići-blesići i krištice-vištice, i na kojima stoji čista i jasna misao i emocija jedne, eto, Dubravke Stojanović ili Anje Šimprage.
