Sedamdeset grama limuna, isto toliko slanog trajnog peciva, 33 grama aleve paprike, 33 grama suvih šljiva, sto grama jetrene paštete, jedna poveća pomorandža, pola kisele pavlake, litar jogurta.
Kakav je ovo besmisleni recept? Ali, nije reč o receptu, već o minimalnoj potrošačkoj korpi: toliko ima na raspolaganju jedna osoba mesečno.
Nisu u toj korpi samo suva šljiva i pašteta – pomenuta zamišljena osoba, deo tročlanog domaćinstva kojem je namenjena minimalna potrošačka korpa – može da se baškari i sa dvesta grama keksa, 170 grama oslića, 130 grama junećeg mesa, sto grama slanine, šesto grama svinjetine i devetsto grama piletine. Sve to tokom jednog dugačkog meseca.
To nesrećno tročlano domaćinstvo, koje treba da opstane od minimalne potrošačke korpe, očigledno ima sopstveni stan, jer za stanovanje, vodu, struju i gas smeju da potroše manje od 11.000 dinara mesečno.
Svaka osoba ima pravo da potroši po 45 dinara na svoje obrazovanje u toku mesec dana, da se za 140 dinara jednom mesečno provede u restoranu.
Kad se sve ovo i još ponešto sabere i podvuče, dobija se slavni rezultat: 53.518 dinara za mesec dana, za tri osobe.
Stigli smo korpu!
Šta je ovde „slavno“?
To što je vlast upravo proslavila dostizanje minimalne potrošačke korpe. To jest, saopšteno nam je da je minimalna zarada prvi put prestigla minimalnu potrošačku korpu.
I zbilja, saznajemo iz vesti sa svih strana – minimalac će od početka iduće godine biti 13,7 odsto viši, i iznosiće 53.592 dinara.
Pažljivi čitalac je odmah prepoznao gde ga je vlast – inače, u dubokom sukobu sa istinom više od decenije – i ovog puta lažucnula.
Zbilja, 53.592 jeste veće od 53.518, ama je nezgoda što će to biti minimalac u januaru 2025, a potrošačka korpa, o kojoj smo do sada pisali, je iz maja 2024. To je poslednji podatak, i vlast se na njega poziva, kao da do januara korpa neće narasti izvan minimalca.
No, to je manji problem, navikli smo.
Veći problem je što je ovo samo još jedna od neodrživih mera. Zemlja u kojoj privreda godišnje raste tri do četiri odsto ne može da izdrži trajni rast ni minimalca ni zarade na ovom nivou.
U suprotnom, dolazi do gubitka konkurentnosti države, čak i sa našim, ovako bednim platama – vlast nikako da progovori o činjenici da polovina zaposlenih prima manje od 650 evra mesečno.
Još je veća ludost ako država – kao što ovih dana traže poslodavci – delimično ili u potpunosti sama plaća ovo povećanje minimalca.
Druga stvar – minimalna zarada ne bi smela da bude uobičajena. Ona se primenjuje kao mera kada firma upadne u probleme – dozvoljeno je da snizi zarade radnicima na minimalac samo tokom šest meseci.
A ovde više od sto hiljada ljudi stalno prima minimalac. Čak se pojedini tzv. strani investitori dočekuju subvencijama, e da bi davali zaposlenima zaradu jedva nešto veću od minimalca.
Ali bolje cene!
Na ovu veliku „pobedu“ nad minimalnom korpom, koja je, videli smo, nedostojna čoveka, nadovezao se cirkus Aleksandra Vučića i Miloša Vučevića u predstavi zvanoj „najbolja cena“.
Kao da ideja da pojedini artikli pojeftine na dva meseca nije bila dovoljno bizarna (odlukom vlade, a ne kao odgovor tržišta na manju potražnju zbog skupoće), Vučić je hvalio ovu akciju rečenicom da će pašteta da pojeftini sa najnižih 40 na svega 37 dinara.
Vučević je, praćen kiselim osmehom ministra Momirovića, organizovano bizarno izlaganje i reklamiranje „jeftine“ robe u zgradi vlade, kao da je reč o švercerskoj tezgi na improvizovanoj pijaci.
Obe ove „velike pobede“ su zapravo poraz privrede. Jednom rukom vlast se neodrživim merama bori protiv izuzetno visokih cena, drugom deli povećanja plata i penzija prostirući se van gubera, čime guraju dalje povećanje cena.
Jednom rukom gase, drugom potpaljuju požar. I sve to dok je referentna kamatna stopa čak šest odsto, što dalje ubija i privredu i građane.
