Argentina-Francuska 3:3 (penali 4:2): I bi čudo!

Svi su očekivali čudesnu utakmicu, ali niko nije mogao da pretpostavi da će gledati nešto što se u fudbalu ili bilo kom sportu dešava, bez preterivanja, jednom u 50-60 godina. Kao što ni najzagriženiji navijači Argentine nisu mogli ni da pretpostave da će njihova reprezentacija tako gaziti moćnu Francusku da će ne samo voditi sa 2:0 posle 68 minuta igre, već da francuski fudbaleri neće uputiti nijedan šut na gol protivnika, a i centar će prelaziti uz tešku muku, i to samo na kratko. I kada su svi očekivali da Argentinci rutinski privedu meč kraju, počela je jedna od najvećih ludnica od kada fudbal postoji, koja je pokazala zašto za ovim sportom, kao ni za jednim drugim, luduju milijarde ljudi širom sveta.

Izgledalo je da francuski selektor Dešan već pravi izmene iz očaja kada su u 72. minutu u igru ušli Koman i Kamavinga, a onda penal za Francuze i 2:1, pa  fantastičan volej Mbapea za 2:2, juriši Francuza na gol Argentinaca koji su u šoku pogubili konce koje su čvrsto držali do pred sam kraj utakmice; pa produžeci u kojima su oba tima skinula rukavice i golim prsima krenuli na sve ili ništa, vođstvo Argentine 3:2 u drugom produžetku, izjednačenje Francuza… Pamti li iko utakmicu, ne samo u finalu Svetskog kupa, u kome obe ekipe u poslednjem minutu produžetaka imaju stopostotne šanse, i to ne kao plod slučaja, već iz precizno izgrađenih akcija?

Ako je ijedna utakmica u istoriji fudbala zaslužila da ne bude odlučena penalima već da bude ponovo odigrana, onda je to ova. Ali, pošto to nije moguće, posle izvođenja jedanesteraca trijumfovala je Argentina. Kada se strasti budu slegle, i oni koji su navijali za Francusku će reći da je tako i pravednije – veći deo utakmice su Argentinci bili mnogo bolji, igrali su napadački, otvoreno, taktički savršeno, bez kalkulisanja. I zaslužio je Lionel Mesi da sa 35 godina, u svojoj poslednjoj utakmici na Svetkom kupu, podigne jedini trofej koji mu je još nedostajao – Boginju. Kao nikada do sada, zaista je bio lider reprezentacije i pravi kapiten, čovek koji je pravio razliku i u mečevima kada saigračima nije išlo, i činio da i oni igraju bolje. I kao u antičkoj drami, u finalu je prošao put od nebeskih visina do pakla i nazad – bio je duša tima, strelac prvog gola, onda krivac za izjednačujući gol Francuza, pa strelac trećeg gola, i na kraju je podigao pehar. I pridružio se Peleu, Maradoni i Zidanu među fudbalskim besmrtnicima.

Francuzima ostaje uteha da su bili akteri najspektakularnijeg finala Svetskog prvenstva koje je ikada odigrano, Kilijanu Mbapeu da je gotovo sigurno da će se jednog dana pridružiti pomenutim fudbalskim besmrtnicima.

A onima koji vole fudbal i gledali su ovu utakmicu ostaje ono Njegoševo: imali su se rašta i roditi.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com