Kako je ono bilo onomad, šesetosme? Studenti su se malko bunili, narodna milicija ih je malko tukla, a onda je, kada je đavo odneo šalu jer su stvari zapretile da eskaliraju, prevejani drug Tito izašao pred kameru državne televizije i pomirljivo rekao da su, majkumubožiju, „studenti bilji u pravu“. Studenti su zatim, iz zahvalnosti i olakšanja što su bili u pravu, poveli kozaračko kolo (sve s Vukom Draškovićem, bez brade & Draže). Ostalo je istorija.
Sudeći po najnovijem razvoju događaja, drug Đilas – Dragan, ne Milovan – kanda ume da se inspiriše iz svetlih istorijskih primera. U trenutku kada bije bitku na dva odsudna fronta – em drma Tadićevu fotelju u Demokratskoj stranci, em dušmani počinju da mu drmuckaju gradonačelničku fotelju – shvatio je da mora hitno da se rastereti na nekoj drugoj strani; evo, recimo kod građana, da ne rečem podanika. I tako je drug Đilas naprasno doživeo prosvetljenje i uskliknuo s ljubavlju: „Građani su bilji u pravu! Dosta više tog valjidiranja!“ I onda Direkcija za javni prevoz, šta će, kud će, posluša her master’s voice, i pod hitno ukine ionako inicijalno kretensku obavezu „validiranja“ personalizovanih mesečnih karata za beogradski javni prevoz. Hepiend? Jašta, evo samo čekamo da neko povede kozaračko kolo… Hvala bogu da i velmože ponekad reteriraju bar od svojih naročito bezobraznih odluka, ali lično ipak ne nameravam da u ovoj stvari odglumim rolu mladog Vuka Draškovića.
Ne bih se duže zadržavao na samom „validiranju“, dovoljno sam o tome ranije pisao. Stvar je od početka bila besmislena, bar u BG kontekstu, i otuda osuđena na propast. Pala je, dakle, jer je padu sklona bila. Da nije pala ovako, pala bi nekako drugačije. Zašto? Pa, ljude vaistinu možete terati na svašta, ali ih ipak ne možete uspešno naterati da čine nešto što ih permanentno „cima“, a da od toga ne vide ama baš nikakvu korist. Groteskni pokušaji da im se objasni kako je to ipak za njihovo dobro („da procenimo koliko ve kad ima u koji autobus“), ugušili su se u sopstvenoj – prepristojno rečeno – neuverljivosti.
Sada, kada je (recimo) gotova, priča oko „validiranja“ zanima me prevashodno sa fenomenološkog stanovišta, kao još jedna priča o lokalnom „mentalitetu“, onoj čudnoj stvari koja s naučnog stanovišta „ne postoji“, a ipak nam stalno pravi zvrčke. Istražujući reakcije populusa na celo validatorsko zamešateljstvo, ne samo da sam pustio uvo na ulici i u prevozu nego sam bogme intenzivno činio i ono što inače ne volim i što je najčešće teži oblik mazohizma i traćenja vremena: pratio sam internetsko-forumaške rasprave na ovu temu. Nisam, dakako, otkrio ništa revolucionarno glede samog „žanra“ (99,999 odsto kojeg je čist, izvoran, neprskan bullshit), ali nije da nije bilo korisnih uvida druge vrste. Naime, ubrzo su se iskristalisale dve glasne, agresivne, međusobno nepomirljive grupe „trolova“, koje bi u startu ugušile svaki zametak smislene rasprave. I to su, što jes jes, rasni primerci narečenog „mentaliteta“. Prve ćemo priručno nazvati „Pristalice Reda“, a druge „Antiprotivni“. Ni jedni ni drugi nisu na temu (ne)validiranja i drugih stvarnih kontroverzi Busplusa imali da kažu bilo šta suvislo, ali im to nije nimalo smetalo da se razgalame.
„Pristalice Reda“ u ovoj priči oni su radni ljudi & građani koji žive u permanentnom strahu i gađenju od poslovičnog balkanskog javašluka i neretko stvarno teško podnošljive anarhoidnosti ovdašnjih navika. To je po sebi u redu, samo što oni misle da se neprijatne strane anarhoidnosti najbolje leče autoritarnošću, zapravo „čvrstom rukom“ hirovitog Gospodara. Zato je svaka mera „disciplinovanja“ rajetinstva po definiciji dobra, čak i onda kada je sasvim besmislena. Ti su ljudi – viđali ste ih po prevozu – vidljivo uživali kad prislone onu plastiku na sokoćalo, pa im ono zapišti i tako im zvanično potvrdi da su Ispravni Građani… Oni su zapravo validirali sebe, a ne kartu! Besmrtno filmsko oličenje tog sloja je – gle, i tu smo u autobusu! – lik fašistoidnog „ljubitelja reda“ u tumačenju Bate Stojkovića, u filmu Ko to tamo peva. Elem, takvi su sada silno ucveljeni, iznenadjeni & uvredjeni zbog Đilasove „izdaje“: kuku i lele, sodoma i gomora, nikad mi ovaki nećemo u Jevropu, opet će svako da radi šta ‘oće, i opet će bagra da se švercuje, a mi fini i pristojni građani da plaćamo i da trpimo!
Ali, dođavola, kakve veze ima „validiranje“ sa (ne)plaćanjem prevoza?! Hiljade i hiljade građana – i ja sam među njima – uredno plaćaju svoje mesečne markice, jer to ima smisla, ali se baš nikada ne „validiraju“, jer to pak smisla nema! E, tu dolazimo do onih drugih trolova, do Antiprotivnih! Kao što su one Pristalice Reda uvek Za, mada ne znaju zašto, tako su i ovi drugi uvek Protiv, i u tome se iscrpljuje smisao njihovog „angažmana“. Otuda su oni takođe kidnapovali svaku moguću suvislu raspravu, galameći kako karte uopšte ne treba ni plaćati, kako je „švercovanje“ sasvim legalno i legitimno i u redu, jer je „prevoz loš“, jer su „plate male“, jer je „Đilas lopov“, jer ovo, jer ono…
Ovo s gradskim prevozom i „validiranjem“ je, bar naizgled, jedna „benigna komunalna tema“, ali krajnja konsekvenca rezonovanja i ponašanja Ljubitelja Reda ne može ne biti neka forma fašizma, a krajnja konsekvenca držanja Antiprotivnih nužno je neka vrsta permanentnog raspada društva, neke bolesne entropije u kojoj se naprosto ne da ni slobodno disati, jer će i vazduh smrdeti od neodržavanja.
Pa dobro, šta je onda lek? Isto što i uvek: kritička svest, slobodna racionalna rasprava, suvislo procenjivanje koristi i štete. Ali, da biste posedovali tu kritičku svest, pa još umeli i da je upotrebljavate, prvo morate znati o čemu govorite. Zato je toga tako deprimirajuće malo u forumaškim nadgornjavanjima: tamo se (na bilo koju temu) međusobno iscrpljuju mahom oni koji ne znaju (ili, još mnogo gore: pomalo znaju) o čemu govore, ali im se baš dopada da drže banku, naročito kad je već anonimno i za dž. Za razliku od busa, gde vas svi vide, a ima i ridžovana…
