Diktator, evo, opet preti. Rade to diktatori, prete. Upotrebiće, kaže, sredstva državne prisile ako na to bude nateran. Hm… Nateran? Ovde bi bilo potrebno pojašnjenje: šta znači nateran? Ko će ga to i zbog čega naterati na primenu državne sile? Pa neće valjda da izvodi policiju i vojsku zato što mu ona dečurlija (njih oko 600) urlaju pod prozorom i zato što se 2758 građanki i građana – obučenih u debele zimske jakne pa samo izgleda da ih ima 100 hiljada – okupilo na Slaviji i zaustavilo saobraćaj?
U nastavku izrečene pretnje diktator primećuje da je ugrožen ustavni poredak. Hm… Ustavni poredak? Ovde bi bilo potrebno pojašnjenje: na koji tačno ustavni poredak misli diktator? Na američki ustavni poredak? Na ustavni poredak Srbije sigurno ne misli jer valjda on najbolje zna da taj poredak ne postoji pošto ga je temeljno pogazio, a onih 2578 građanki i građana i ona dečurlija zapravo traže uspostavljanje ustavnog poretka.
Kako neko ko traži uspostavljanje ustavnog poretka ruši ustavni poredak?
Uz to, dodao je diktator, na delu je obojena revolucija. Hm… Obojena revolucija? I ovde bi bilo potrebno pojašnjenje: šta je to obojena revolucija? Ukoliko potpisniku ovih redova nije nešto promaklo, revolucionarnih glasova nema. Ili se, može biti, najboljem studentu Pravnog fakulteta svih vremena, zahtev za poštovanjem ustava i zakona čini revolucionarnim postignućem?
Volja versus zakoni
Diktatori, naravno, ne daju pojašnjenja nejasnih formulacija iz kojih se može iščitati bilo šta („jel sam lepo rekao“). Zbog toga se oslanjamo na logiku i elementarno poznavanje istorije. Diktator probegava sili kada je on lično ugrožen, odnosno kada je ugrožena vlast koju je uzurpirao.
Da ne bude zabune: ne postoji legitimna diktatura. Diktatura sebe legitimiše faktički, silom, u svakom trenutku svoga postojanja, i traje dok policija i vojska ne otkažu poslušnost. Uostalom, iz perspektive diktatora – koji deluje isključivo u sopstvenom interesu – državna prisila služi jedino tome da ga zaštiti od sopstvenih građana.
U državama koje zaslužuju to ime aparati prisile – policija i vojska – štite građane od onih koji ne poštuju građanski poredak i od upada spolja. Ali tamo gde je diktator srušio državu, pogazio ustav i suspendovao zakone, te vlada uz pomoć pokorenog pravosudnog sistema, policije, vojske i partijskih batinaša, postoji samo volja diktatora kao najviši upravljački princip.
Volja, međutim, ne može biti princip jer je proizvoljna, jer ne počiva na pravilima nužnim za održavanje zajednice, te kada diktator preti upotrebom sile to znači da se oseća lično ugroženim. To znači da nije siguran da li aparate prisile kontroliše u punoj meri, odnosno da li će njegova volja biti dovoljna da pokrene policiju i vojsku.
Jedini način da to sazna jeste da pokuša da ostvari pretnju, odnosno da pošalje policiju i vojsku na studente i građane.
Vučić na Terazijama
No, ovde nastaje zanimljiv zaplet. Jedina delotvorna pretnja jeste ona iza koje stoji čvrst stav da se ona, ta pretnja, i ostvari. Pretnja mora biti performativni čin: da bi bila delotvorna ona mora biti, istovremeno, i ostvarenje pretnje.
U kom trenutku će diktator biti spreman da naredi policiji i vojsci da nasrnu na nepristojnu dečurliju i nezahvalne građane (kojima je sve dao, a oni mu ovako uzvraćaju)? Kada više ne bude imao kud?
Ali on već dugo nema kud (pošto, kaže, neće da beži kao Bašar el Asad). Može li iko da zamisli kako A.V. mirno, poput Borisa Tadića, ili Vojislava Koštunice, prolazi Terazijama držeći ženu za ruku? Uz to, čime će da opravda slanje policije i vojske na građane?
Dečurlija i građani doimaju se krajnje pristojno, čak ne gaze ni zelene gradske površine, a ni ove učiteljice i učitelji, nastavnici i nastavnice, profesorke i profesori, ne deluju kao nasilan svet. Da li bi ga, najzad, ministar policije bezrezervno podržao (ako se ministar išta pita, to jest), šta god, u međuvremenu, njih dvojica ćućorila na divanu? Nije ministar čuven po svom integritetu (naprotiv) – uostalom, ima li u diktatorovom okruženju ikoga s kičmom? (nema) – ali nikoga, valjda, diktator nije više javno ponižavao od njega, te on najbolje zna zbog čega to trpi.
Kako zloupotrebiti policiju i vojsku?
Hoće li, dakle, Vučić pokušati na građane da nahuška policiju i vojsku? Kada? U kom trenutku? S kojim izgovorom? S izgovorom da studenti i građani ruše ustavni poredak?
Morao bi diktator ipak malo više da se potrudi kako bi policija i vojska krenule na one koji traže upravo poštovanje ustavnog i zakonskog poretka. Somnambulne priče koje širi njegova propaganda o tome da je reč o plaćenicima, ustašama, neprijateljima ove zemlje, obojenim revolucionarima (ali šta je to, kog đavola, „obojena revolucija“?), teroristima, šljamu, rulji – dakle tehnika koju su primenjivali nacisti kada su pripremali pogrom Jevreja – nekako ne drže vodu ni kod manje inteligentnih policajaca i vojnika, kamoli kod onih koji misle (i koji se drže zakona).
Odgovor, dakle, na ove dileme diktator će dobiti samo ako naredi policiji i vojsci da nasrnu na građane.
A može biti i da je za tako štogod zakasnio.
Anatomnija Vučićevih pretnji do sada je pokazala da su one, kombinovane sa sveprisutnim propagandnim nasiljen i angažovanjem partijske paravojske, bile prazne, ali dovoljne da građane drži pasivnima. Više, međutim, nije tako.
