Aligatorski algoritam

Isprva je izgledalo kao ostvarenje sna, kao oslobađanje modernih robova. Gig ekonomija, najprostiji prevod je „tezga“, omogućuje radniku da se osamostali, da izađe iz firme u kojoj mu neko šefuje i postane sam svoj gazda, tako što bi sa svojim dotadašnjim poslodavcem potpisao ugovor, ali sada kao nezavisan konsultant ili nešto slično.

Ovu vrstu posla omogućile su digitalizacija i mobilnost koje je doneo internet. Zaposleni su, najpre, dobili priliku da jedan ili dva dana nedeljno rade od kuće. To je obećavalo veću efikasnost, naročito za one koji sate provode u prevozu ili moraju da brinu o maloj deci. Onda je postalo jasno da ako preformulišu svoj status i umesto stalnog radnog odnosa postanu „honorarci“, mogu još i da zarade više bez velikih kompromisa prema ličnom životu.

Predviđa se da će do 2020. čak 40 odsto zaposlenih u SAD biti samostalni ugovarači, umesto da su stalno zaposleni. Vode konsultanti, što su obično eksperti u nekoj oblasti, ali se tu ubrajaju i IT stručnjaci, administratori, svi koji posao mogu da obavljaju preko kompjutera povezanog na internet. A taj kompjuter može da bude njihov i smešten u njihovom prostoru, ako je laptop mogu ga nositi u park ili kafić pa čak i na „odmor“ gde onda vreme dele na rad i opuštanje. Tako su se pojavili digitalni nomadi, ljudi koji putuju svetom, a zaposleni su. Sve što im treba je prostor sa internetom, hotel, stan ili sve popularniji „radni kafići“ u čijem nazivu obavezno mora da se nađe reč „deljenje“ (share).

Posle klasičnih digitalaca gig ekonomija naglo se proširila na zanimanja kojima je za dogovaranje dovoljan mobilni telefon. Dobar primer su vozači Ubera. Povezani su aplikacijom koja im obezbeđuje posao i vrši naplatu, na njima je samo da se pojave na vreme na dogovorenom mestu u sopstvenom, urednom automobilu i odvezu vas tamo gde ste tražili i platili. Za dobijanje posla, sem automobila i vozačke dozvole, potrebni su minimalni preduslovi. Ovaj princip počeo je da se širi kao požar zahvatajući različita zanimanja od molera do dizajnera. Svima je zajedničko da su svoje sposobnosti, znanja i ponekad sredstva za rad izneli na „pijacu“ i žive od „tezge“. Sami sebi postavljaju ciljeve u poslu, ne podmeću leđa za druge, mogu da balansiraju između slobodnog i radnog vremena a da nikome za to ne polažu račune.

Zamalo, pa idila.

Ono što tu idilu kvari su algoritmi, pokazuje tekst u aktuelnom izdanju „Veniti fera“. Bivši programer u kompaniji Uber objašnjava kako je njegov posao bio da učestvuje u pisanju algoritama koji su usitnjavali posao sve dok ga ne bi potpuno dehumanizovali. Recimo, imate zaposlenog vozača čiji je posao da ceo dan vozi autobus na nekoj gradskoj liniji, a poslodavac mora da se brine o svim njegovim potrebama, kao i o potrebama vozila. Zamislite kada bi neko napravio program gde se vozači takmiče ko će preuzeti koju vožnju, makar i nekoliko stanica, što putnici ne primećuju, ali se cena tog rada formira na tržištu i sa većom ponudom opada. Zadatak algoritma je da vozačima pruži nadu da radeći više mogu više i da zarade, dok zapravo oni jedva pokrivaju svoje troškove. Da im stalno drži šargarepu ispred nosa dok oni trče za njom za cenu ispod minimalne cene rada utvrđene zakonom. Zakon ih ne štiti jer ih ne prepoznaje, kako da uzmete za ozbiljno osobu koja je prihvatila da vam za malu naknadu donese burek i jogurt na posao? A našli ste se na aplikaciji kojom naručujete doručak. I nekada je radio kao kurir u vašoj firmi, a onda se odlučio za „tezgu“ zbog svih fenomenalnih prednosti o kojima se pričalo. Ne žali se ni sada, ima para, samo pada s nogu od posla i nije baš najsigurniji šta se dešava kada se razboli ili stigne do penzije jer mlada gig ekonomija to ne pokriva.

Algoritam koji bi omogućio sindikalno udruživanje slobodnih radnika možda bi mogao da popravi ovu situaciju, samo što zainteresovani imaju posla preko glave i ne stižu da misle još i o tome. A treba i da zaborave da su u tu slobodu pobegli delimično i zbog sindikalnih ograničavanja.