Nedavno je, gotovo ispod radara pažnje totalno anestezirane srpske javnosti (čuj mene – javnosti?!), umro Borisav Jović, jedan od onih sivih, poluanonimnih ljudi koji su potkraj osamdesetih kao čupavci iz kutije iskočili iz tajnovitog ekosistema komitetske žabokrečine i snažno, dubinski i suštinski (i destruktivno, ako treba specifikovati), uticali na živote svakoga od nas, a da nikada nije bilo moguće razabrati kako, zašto i po kojem razumnom osnovu bi takvo jedno lice odlučivalo o bilo kome i o bilo čemu osim o boji sopstvene kravate.
Poživeo je devedeset i tri godine. Lepe godine, neretke za one koje savest ničim nije opteretila, iako bi i te kako mogla, samo da su je imali. O tome zašto misli da nikoga i ništa ne nosi na savesti, Borisav je Jović, u svojstvu krepkog penzionera upućenog u razne sumračne dvorske tajne, napisao više knjiga (mada su sve jako ličile jedna na drugu). Svaka od tih knjiga bila je zapravo neverovatno detaljna optužnica protiv svog pisca i svih onih s kojima je sadio tikve, ali izgleda da piscu to nijednom nije palo ni na kraj pameti: prosto, u njegovom svetu, nikakve istorijske, moralne, političke ili krivične odgovornosti za njega i njegove nije moglo biti – od nje su bili pelcovani dvostrukom vakcinom, prvo komunističkom, posle nacionalističkom, mnogo jačeg dejstva.
Ali, nije ovo priča o Borisavu Joviću. Borisavi, kao i Marisavi, naše istorije ipak ne dobacuju do pet hiljada i kusur znakova jedne kolumne, jer tu u neravnopravnoj bici bića i ništavila uvek pobeđuje ono potonje. Zanimljivije je nešto drugo, o čemu Borisav Jović nikako nije mogao odlučivati. A mi smo mogli, i odlučili smo kako smo odlučili, na svoju štetu i sramotu.
Elem, desna ruka Slobodana Miloševića iz najsramnijih ratnih vremena poživela je, kako rekoh, 93 godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana, uz prigodne počasti. Još smo dobro i prošli što nije proglašen i dan žalosti, da ispratimo pokojnika uz Berlioza i Šuberta… Ali, hajde da se malo poigramo nekih drugačijih, nedogođenih mogućnosti, a videćete da ta igra nije sama sebi svrha. Zamislimo da je Jovića junačko zdravlje nešto manje sjajno služilo, i da je preminuo dvadeset godina ranije, 2001. godine, u 73. godini života. Sa stanovišta njegove političke biografije ništa ne bi bilo drugačije: već tada je Jovićev aktivni politički život bio suštinski iza njega, i preostajalo mu je samo „zaustavno vreme“ koje mu je neshvatljivom zlovoljom fatuma poklonjeno da nadugačko objašnjava i razgoneta šta je hteo, a šta je učinio, sa svojim nadređenim (komada jedan) i podređenim (komada bezbroj) saučesnicima. Uloga Jović Borisava u srpskoj kontraevoluciji bila bi, dakle, ista i da je njegov život kao celina mogao da bude sagledan 2001. kao i 2021.
Ako je Borisav isti u oba slučaja, šta onda nije isto? Ono što se ne tiče Borisava Jovića nego svih nas. Sasvim jednostavno: 2001. godine, Jović ne bi bio sahranjen u Aleji zaslužnih građana, niti bi takva mogućnost ikome razumnom uopšte pala na pamet. Čak ni da je preminuo deset godina docnije, 2011, takvo nešto ne bi bilo moguće, mada je zamislivo da bi se javio neko iz osokoljenog SPS-a s takvom idejom, ali bi brzo ustuknuo kad bi, pardon my French, dobio po prstićima.
Batočinac ledenoplavog pogleda, međutim, poživeo je dovoljno dugo da njegov aktivni politički život iznova postane ne samo košer, nego i sasvim uzoran i uzorit. Srbija koju je on fizički napustio, ali ne pre nego što ju je „duhovno“ preoblikovao, jeste Srbija u kojoj se neko kao on mora osećati dobro – i kao živ i kao mrtav. U takvoj je Srbiji njemu komotno, i biće mu sve komotnije. Njegovi najbolji dani možda tek slede… Ako je s vama obrnuto i ako vam je sve teskobnije i sve se jače gušite, tek da znate šta vam je. Naravno, nije vam to od tzv. Bore Jovića (on je svoje političke toksine ispustio odavno), ali vam je od njegove tadašnje i sadašnje kamarile, koja slaveći i odlikujući njegov neslavni politički život, zapravo slavi samu sebe, a svoja (i njegova) nepočinstva istorijski preoblikuje u zasluge i podvige.
Logičan ishod svega ovoga je da na jedan način rezonira smrt osobe sa i te kakvim istorijski-političkim prtljagom u vremenu u kojem dominantna društvena moć na taj prtljag gleda kao na sopstveno dragoceno nasleđe, a na sasvim drugi način u vremenu u kojem na to gleda kao na sramotu. Jer, naravno, nije suštinski važno „ko gde leži“, jedva da je moguće zamisliti nešto što bi bilo više malograđansko od fascinacije takvim stvarima; ali, kad već postoje takve „ekskluzivne parcele“ kao što su „Aleje velikana“ ili „zaslužnih građana“, ne možemo se praviti ludi da su vlast i moć te koje odlučuju koga će u njima, doslovno i simbolično, pohraniti kao svojevrsno nacionalno blago, putokaz i zalog za budućnost. Da parafraziramo čuveni Makluanov slogan: Aleja je poruka. Ovo se posebno odnosi na političare.
A kad smo već na ovom skliskom terenu: šta bi bilo da je Milošević Slobodan bio lavljijeg srca, pa da je, makar i u zatočeništvu, poživeo desetak-petnaestak godina duže? Pa ništa, to jest isto ovo, samo mnogo spektakularnije: bio bi sahranjen kao Neprežaljeni Vođa. Možda bi i Berlioz i Šubert bili angažovani, pojačani Malerom. Što nam o pokojniku, opet, ne bi otkrilo baš ništa novo, ali bi jasno nacrtalo obrise ovoga-u-čemu-živimo, ako nekome i dalje treba crtati šta je to i kako se to zove.
