Rat u Evropi: Izbeglička suza nema roditelja

Broj ljudi koji su napustili Ukrajinu za tri nedelje rata prešao je tri miliona, saopštila je Agencija UN za izbeglice (poređenja radi, na vrhuncu izbegličkog talasa 2015/16 godine u Zapadnu Evropu je stiglo oko milion ljudi, što je tada bio „šok“). Izbeglice prvo stižu u susedne zemlje: Poljsku (1,8 miliona), Slovačku, Mađarsku, Rumuniju, Moldaviju (izbegle u Rusiju gotovo niko ne pominje), ali veliki broj njih brzo produžava dalje, ka državama zapadne Evrope, što je logično. Pošto se spase živa glava i dobije prva, neophodna pomoć, počne razmišljanje o budućnosti. Naročito ako nema nade za skori povratak kući, a sve i da rat sutra prestane, Ukrajina još dugo neće biti mesto u kome će se normalno živeti.

I dok prolazi početni šok zbog rata u Evropi, o budućnosti ukrajinskih izbeglica počinju da razmišljaju i drugi. U Nemačkoj, koja ima stalnu potrebu za novom radnom snagom (prema zvaničnim podacima samo ove godine će biti 400.0000 više onih koji će otići u penziju nego mladih koji će ući na tržište rada), uveliko se priča da bi ukrajinske izbeglice mogle da popune bar deo upražnjenih radnih mesta.

Jezik i priznavanje kvalifikacija su prvi problem, ali i to se da prevazići jer poslova ima u svim delatnostima. Za početak, najviše u „najprostijim“ – uslužnim, nezi starih i bolesnih, zanatskim i građevinskim, a računa se da će, što vreme bude duže prolazilo, to veći broj Ukrajinaca naučiti jezik i potpuno se integrisati u društvo. No, to je samo jedan, bolji deo priče o budućnosti izbeglih Ukrajinaca, uz istinsku solidarnost koja trenutno prema njima vlada.

Problem je što ta solidarnost sa ratnim stradalnicima kratko traje, a često je i na početku samo verbalna. Razdaljina i prirodne prepreke tu igraju važnu ulogu – Velika Britanija rečima i oružjem obilato podržava Ukrajinu u ratu sa Rusijom, ali broj primljenih izbeglica iz te zemlje u Britaniji je do sada jedva premašio nekoliko hiljada. Ne treba sumnjati ni da će Kanada i SAD biti vrlo pažljive u broju i odabiru Ukrajinaca koje će primiti na svoje tlo, koliko god šefica nemačke diplomatije Analena Berbok pozivala na „dužnost da se stvori most solidarnosti“ između Evrope  i prekoatlanskih saveznika.

Kako god, i oni Ukrajinci koji budu ostali u evropskim državama vrlo brzo će shvatiti koliko je empatija potrošna roba. Ako iko u Evropi ima iskustva u tome, to su bivši Jugosloveni. Tako, na primer, Srbi iz Hrvatske, Bosne, sa Kosova koji su tokom ratova izbegli u maticu mogu obilato da svedoče koliko o saosećanju, toliko i o ružnim komentarima da su „drugačiji“, da su pobegli iz rata da bi „nama“ otimali poslove, da su paraziti koji žive od pomoći države itd. – to je univerzalna izbeglička sudbina.

Samo je pitanje vremena kada će slične reči početi da stižu i ukrajinske izbeglice. Uz kalkulacije o koristi od njih zbog popunjavanja radnih mesta u Nemačkoj, zabrinuto se komentariše da ni u tom pogledu neće sve ići glatko, jer ubedljivu većinu izbeglica do sada čine žene, deca i stariji ljudi. Već se gunđa i o, na primer, porastu ionako visokih renti za stanove u Nemačkoj zbog priliva izbeglica iz Ukrajine, a pitanje dana je kada će širom Evrope oni kojima je uvek neko drugi kriv početi da pitaju ko plaća izdržavanje izbeglica, da ih krive za inflaciju, skok cena goriva, hrane itd. Za sada je i u Evropi i preko Atlantika Putin jedino opravdanje za to, ali što iz dana u dan stanje bude bivalo gore neminovno će se potražiti i drugi krivci, a to su po pravilu oni najranjiviji.

Nije Moskva jedina koja suzama ne veruje, iskustvo kaže da, nažalost, i one koji su uspeli da iz ukrajinskog grotla izvuku živu glavu čeka neizvesna i teška budućnost, gde god budu stigli.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com