Neobičan format i sastav posredničke evro-atlanske petorke više govori o onome šta se događa na relaciji Beograd-Priština preko Brisela i Vašingtona, nego šture izjave glavnih protagonista nakon odvojenih sastanaka u petak.
Nije bilo dovoljno što je glavnom evropskom pomirivaču Srba i Albanaca Miroslavu Lajčaku u pomoć pritekao Amerikanac zadužen za ovaj deo Evrope Gabrijel Eskobar, nego su se kao pojačanje put Prištine i Beograda uputili i Nemac Jens Pletner sa sve Francuzom Emanuelom Bonom, kao direktni tumači onog tajnovitog nemačko-francuskog plana koji bi trebalo da reši sve kosovsko-srpske zapetljancije. A pošto premijerka Italije Đorđa Meloni načelno Briselu, Berlinu i Parizu ne veruje, a Zapadni Balkan se zbog ruske invazije na Ukrajinu odjednom našao u žiži evropske zanimacije, ovom drim timu se priključio i njen izaslanik Frančesko Maria Talo, kvalifikovan za ovakvu misiju kao nekadačnji stalni italijanski predstavnik pri NATO-u.
Ukratko: ozbiljna se sila namerila na onog Srbina i Albanca s početka teksta, sa namerom da, ako treba, i ruke lomi ne bi li, makar dok se ne raspetlja ratni ukrajinski čvor, sa dnevnog rede skinuli remetilačke srpsko-albanske čarke.
Svojevremeno je 1999. u francuskom dvorcu Rambuje tadašnja državna sekretarka SAD Medlin Olbrajt tek iz šume izašlog Hašima Tačija nedelju dana morala da obrađuje da potpiše Mirovni sporazum sa sve američkim dodatkom koji je poturen, a za koji se znalo da Slobodan Milošević ne može da ga prihvati. Tada se mlađani, diplomatski neiskusni i nestrpljivi komandant UČK vrpoljio zato što u Sporazumu nije stajalo ništa što bi neposredno ukazivalo na brzo formalizovanje nezavisnosti Kosova. Biće da mu je na kraju Olbrajt rekla nešto tipa „budalo jedna, potpisuj to, ako ni ti ne potpišeš, kako onda da bombardujemo Srbe“.
Niko nikoga sada neće da bombarduje, ali ako Aljbin Kurti konačno bude prihvatio formiranje kakve-takve Zajednice srpskih opština, onda će se sva sila zajedničkog i pojedinačnog pritiska Evropske unije, SAD, Nemačke i Francuske sručiti na Aleksandra Vučića ne bi li stvari počeo da gleda, kako ih vide iz Vašingtona, Berlina, Pariza i Brisela.
Biće da Kurtiju trenutno, pod jedan, smeta što evro-atlantski „partneri“ od Srbije ne traže odmah, i to ultimativno, da se prema Kosovu ophode ne kao prema lažnoj, već kao prema nezavisnoj državi; u igri je trenutno, verovatno, „samo“ odustajanje Beograda od aktivnog suprotstavljanja tome da Kosovo dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim organizacijama. Pod dva, valjda se od premijera Kosova traži da prihvati formiranje ZSO-a koji za dlaku prevazilazi ovlašćenja nevladine organizacije, pa se on zbog toga vrpolji. Nestrpljivi Kurti bi da odmah dobije sve, pa otuda Lajčakovo „razočaranje“ nakon razgovora sa diplomatski, u odosu na Vučića, neiskusnim Kurtijem i izjava da su od njega, Kurtija, očekivali „više razumevanja“ za evropski predlog.
Dok se Kurti bude jogunio, Vučić će moći da odlaže neprijatno „da“ ili „ne“ evro-atlatntskom „predlogu“ koji su sastavili Nemaci i Francuzi i održava status kvo praveći sebi alibi za eventualne ustupke. Ali ako Kurti prihvati šta mu se nudi za određene ustupke, „predlog“ zapadne petorke bi u Beogradu veoma brzo mogao da se pretvori u ultimatum. A tu su još i nesrećne sankcije Rusiji.
Diplomatsko umeće Vučića i Kurtija biće da onaj drugi bude optužen kao krivac za destabilizaciju regiona kako bi se na njega obrušila sva nepodeljena sila zapadnog pritiska, pri čemu Vučić ostavlja utisak veštijeg igrača, pa ga je i Lajčak bio pohvalio kao kooperativnog, dok Kurti ima jače karte u rukama jer suštinski želi ono, što žele i ovi posrednici. Samo ne odmah.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com