Peti ugao kvadratne sobe

Princ “Galerije”

...

“Galerija” je kafe u ulici Delijskoj u kome se godinama (donedavno svakog dana) sastaje kružok pisaca, novinara, karikaturista, ličnosti iz svih oblasti javnog i kulturnog života uopšte, veoma kritički nastrojenih prema javnom i kulturnom životu u Srbiji, koji je ispod svake kritike.

“Galerija” je na suprotnom polu od, recimo, “Madere” – sastajališta državotvornih protuva, udbaša, paraudbaša, divljih kapitalista i de lux kurava – vrata do vrata sa restoranom “Vuk” – sastajalištem žderonja, pozicioniranog po principu “dobar dan, čaršijo, na sve strane”, na ćošku ulica Delijske i Vuka Karadžića, u toksičnoj blizini dupeta SANU, pedesetak metara uzvodno od narodne kujne “Proleće”, okružen kafeterijama sumnjivog morala.

Pristup u kružok je slobodan, svi su dobrodošli. A opet, niko ko ne ispunjava kriterijume da sedi u kružoku, iako je dobrodošao, nema pristupa u “Galeriju”. Neki kojima tu nije mesto, pokušavali su da pristupe, da bi ubrzo shvatili da im tu nije mesto.

Glavna aktivnost kružoka u “Galeriji” svodi se na ispijanje kafa, posmatranje truljenja i raspadanja Srbije i srpskog društva, koje je – po principu “riba smrdi od glave” – najvidljivije u centru Beograda.

To se zove genius loci. Nematerijalni entitet – sušta suprotnost dominatnom, gotovo materijalnom genius-u loc-i (zaboravio sam deklinaciju) Marićevića Jaruge, koja je tokom poslednjih 30 godina progutala Beograd, progutano zalila sa 10 litara ricinusa i onda se posrala na ruševine.

Princ “Galerije” – nekrunisani kralj – to je Filip David.

Kraljevstvo Davidovo ima zimsku i letnju scenu. Zimi (i po kiši) to su (gledano sa vrata) tri spojena stola u donjem desnom uglu lokala, leti su to tri, ponekad četiri, stola pod suncobranom u bašti.

Prilažem fantastični Filipov CV.

Filip je rođen 1940. godine, u takozvanoj Kraljevini Jugoslaviji, taman na vreme da skonča u gasnoj komori Aušvica sa milionima drugih Jevreja. Ali je intervencijom Proviđenja – Filip misli pukim slučajem – izbegao tu sudbinu. Ratne godine provodi u dubokoj ilegali, u sremskom selu Manđelos, gde se pretvara da je Srpče sa dna kace i tu treba tražiti korene Filipove sklonosti dramskim situacijama. Tu se, u uzrastu od tri godine, priključuje odredu NOP-a za početnike. Vidim ga (tačnije: priviđam) kako iz zasede baca bombe “kragujevčanke” na patrole Vermahta.

Posle rata, Filip David je kao pionir-pesnik video Tita. Upamtio je taj susret na najvišem nivou po sladoledu koji se služio na prijemu za pionire. Ali Tita je, kao omladinac-pesnik, video i urednik ovog časopisa. I nikom ništa. Detalji iz biografije. Luk i voda.

Nije baš nikom ništa. Bilo je, znači, vreme kad je šef države pravio prijeme za pesnike.

Neću govoriti o Davidovoj prozi, koju sam iščitavao mnogo pre nego što ću ga upoznati – to će uraditi kompetentniji od mene – neću govoriti ni o njegovim prijateljstvima sa Kovačem, Kišom, Pekićem (redosled S. B.) – naći će se neko da i to uradi – govoriću o Davidu kao ličnosti, uz prethodnu napomenu da sam u mladosti mislio da Filipa Davida nikada neću upoznati, da naprosto ne zaslužujem da upoznam jednog takvog čoveka i pisca, sa negovanom bradom i lulom u zubima, koji je u detinjstvu video Tita.

To što sam Filipa u jednom trenutku ipak upoznao, što sam sa njim “na ti” – stvar, štaviše, ide tako daleko da mi Filip pozajmljuje i knjige – mogu zahvaliti samo sveopštem sunovratu svih kriterijuma.

Da se kriterijumi nisu toliko srozali, da đavo nije odneo sve što se moglo odneti, Davida nikada ne bih upoznao. I to s punim pravom. Ni dan-danas ne zaslužujem da ga poznajem. A eto, dobro ga poznajem, sedim sa njim u “Galeriji” – od pre izvesnog vremena u kafiću “Smaragd” – i kao da mi je malo što ga poznajem, u derznoveniju idem tako daleko da ga u romanima dovodim u nedolične, opscene situacije.

Umesto o Filipovim knjigama, govoriću u Filipu Davidu kao mernoj jedinici (1fD) otpornosti na razorne sile poludivljaštva, čemera, jada, bede, niskosti, pokvarenjaštva i beskičmenjaštva, koje pustoše ovu zemlju od sredine osamdesetih godina. U stvari, od osnivanja.

Filip se od tih pošasti uspešno odbranio bez ikakvih odbrambenih mehanizama. Nije bilo u Filipu Davidu – i nema – nikakvog lukavstva, opreznosti, agresivnosti, a opet nema zlobnika – kojima je legion ime – koji je Filipu mogao da naudi.

Gledajući Flipa na sesijama u kafiću “Galerija”, stotinama puta sam pomišljao: Ecce vere Israelita, in quo dolus non est. Nisam to, naravno, hteo da javno kažem, da Filip ne bi pomislio da ga nagovaram na konverziju.

(Što sam u nekoliko navrata, doduše u šali, i činio. Nenad Prokić i ja smo, naravno fikcionalno, planirali da obred krštenja bude obavljen u Marićevića Jarugi.)

Filip David, taj tihi, dobronamerni, nezlobivi, nenasilni čovek, u najmračnije je vreme – a konkurencija najmračnijih vremena je u Srbiji žestoka – odlučno i bez ikakvog straha za egzistenciju, podigao svoj glas protiv seljačke varijante nacizma, čiji je Rozenberg bio Ćosić, Firer Milošević, a Gebels Milorad Vučelić.

Gebels-Vučela je – za kaznu – Filipa isterao sa RTS-a, gde je bio urednik Dramskog programa. Filip se nije naljutio na Vučelu. Ni dan-danas nije ljut na njega.

Ponekad kažem Filipu: “Tako ti je i trebalo kad si radio na RTS-u”.

A u stvari hoću da kažem da je Filip jedan od one trideset šestorice pravednika na kojima, prema jevrejskom predanju, počiva svet, kome je pao u deo najteži posao da unosi malo smisla u sveopšti srpski besmisao.