O Filipu Davidu kao piscu srpske književnosti iz njenog najkreativnijeg posleratnog doba moglo bi dosta da se kaže, ali je malo rečeno – napisao je Branko Kukić na početku uvodnog teksta dvobroja časopisa “Gradac” koji je posvećen Filipu Davidu.
U njemu je delić Davidovog opusa, poput Skice za priču o snu, Bunara u tamnoj šumi, Jedne noći u Varšavi, Ničije zemlje, drame Jednog dana, moj Jamele, scenarija Svetovi u haosu, njegova prepiska sa Mirkom Kovačem i Borislavom Pekićem, pa i tekst koji je Filip David govorio u Narodnoj biblioteci Srbije na dodeli priznanja za Najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka za roman Kuća sećanja i zaborava, tekst koji je počeo ogradom od prisustva Tomislava Nikolića, tadašnjeg predsednika Srbije. “Poštujući instituciju predsednika, ja od 90-ih ne podržavam njegovu nacionalističku i ratnu politiku. Njemu nije mesto ovde i ovim povodom”, rekao je David pred zvanicama.
U dvobroju su i tekstovi poštovalaca Filipa Davida o njemu. Jedan od tih, tekst Svetislava Basare Princ “Galerije”, objavljujemo.
Na kraju uvodnog teksta koji je naslovio Filip David – Sve je u vatri, Kukić kaže da mu nije bila namera da objavi sve važne tekstove koji su napisani o Filipu Davidu, nego da kaže više “o jednoj posebnoj atmosferi i temperaturi koje donose posebno strujanje, predstavljeno na poseban način, jer svaka književna epoha ima posebne stvaraoce koji svet, unutrašnji i spoljašnji, gledaju iz posebnog ugla – petog – u kvadratnoj sobi. Ovaj peti ugao istovremeno ruši staru i stvara novu kuću”.
“Galerija” je kafe u ulici Delijskoj u kome se godinama (donedavno svakog dana) sastaje kružok pisaca, novinara, karikaturista, ličnosti iz svih oblasti javnog i kulturnog života uopšte, veoma kritički nastrojenih prema javnom i kulturnom životu u Srbiji, koji je ispod svake kritike.
“Galerija” je na suprotnom polu od, recimo, “Madere” – sastajališta državotvornih protuva, udbaša, paraudbaša, divljih kapitalista i de lux kurava – vrata do vrata sa restoranom “Vuk” – sastajalištem žderonja, pozicioniranog po principu “dobar dan, čaršijo, na sve strane”, na ćošku ulica Delijske i Vuka Karadžića, u toksičnoj blizini dupeta SANU, pedesetak metara uzvodno od narodne kujne “Proleće”, okružen kafeterijama sumnjivog morala.
Pristup u kružok je slobodan, svi su dobrodošli. A opet, niko ko ne ispunjava kriterijume da sedi u kružoku, iako je dobrodošao, nema pristupa u “Galeriju”. Neki kojima tu nije mesto, pokušavali su da pristupe, da bi ubrzo shvatili da im tu nije mesto.
Glavna aktivnost kružoka u “Galeriji” svodi se na ispijanje kafa, posmatranje truljenja i raspadanja Srbije i srpskog društva, koje je – po principu “riba smrdi od glave” – najvidljivije u centru Beograda.
To se zove genius loci. Nematerijalni entitet – sušta suprotnost dominatnom, gotovo materijalnom genius-u loc-i (zaboravio sam deklinaciju) Marićevića Jaruge, koja je tokom poslednjih 30 godina progutala Beograd, progutano zalila sa 10 litara ricinusa i onda se posrala na ruševine.
Princ “Galerije” – nekrunisani kralj – to je Filip David.
Kraljevstvo Davidovo ima zimsku i letnju scenu. Zimi (i po kiši) to su (gledano sa vrata) tri spojena stola u donjem desnom uglu lokala, leti su to tri, ponekad četiri, stola pod suncobranom u bašti.
Prilažem fantastični Filipov CV.
Filip je rođen 1940. godine, u takozvanoj Kraljevini Jugoslaviji, taman na vreme da skonča u gasnoj komori Aušvica sa milionima drugih Jevreja. Ali je intervencijom Proviđenja – Filip misli pukim slučajem – izbegao tu sudbinu. Ratne godine provodi u dubokoj ilegali, u sremskom selu Manđelos, gde se pretvara da je Srpče sa dna kace i tu treba tražiti korene Filipove sklonosti dramskim situacijama. Tu se, u uzrastu od tri godine, priključuje odredu NOP-a za početnike. Vidim ga (tačnije: priviđam) kako iz zasede baca bombe “kragujevčanke” na patrole Vermahta.
Posle rata, Filip David je kao pionir-pesnik video Tita. Upamtio je taj susret na najvišem nivou po sladoledu koji se služio na prijemu za pionire. Ali Tita je, kao omladinac-pesnik, video i urednik ovog časopisa. I nikom ništa. Detalji iz biografije. Luk i voda.
Nije baš nikom ništa. Bilo je, znači, vreme kad je šef države pravio prijeme za pesnike.
Neću govoriti o Davidovoj prozi, koju sam iščitavao mnogo pre nego što ću ga upoznati – to će uraditi kompetentniji od mene – neću govoriti ni o njegovim prijateljstvima sa Kovačem, Kišom, Pekićem (redosled S. B.) – naći će se neko da i to uradi – govoriću o Davidu kao ličnosti, uz prethodnu napomenu da sam u mladosti mislio da Filipa Davida nikada neću upoznati, da naprosto ne zaslužujem da upoznam jednog takvog čoveka i pisca, sa negovanom bradom i lulom u zubima, koji je u detinjstvu video Tita.
To što sam Filipa u jednom trenutku ipak upoznao, što sam sa njim “na ti” – stvar, štaviše, ide tako daleko da mi Filip pozajmljuje i knjige – mogu zahvaliti samo sveopštem sunovratu svih kriterijuma.
Da se kriterijumi nisu toliko srozali, da đavo nije odneo sve što se moglo odneti, Davida nikada ne bih upoznao. I to s punim pravom. Ni dan-danas ne zaslužujem da ga poznajem. A eto, dobro ga poznajem, sedim sa njim u “Galeriji” – od pre izvesnog vremena u kafiću “Smaragd” – i kao da mi je malo što ga poznajem, u derznoveniju idem tako daleko da ga u romanima dovodim u nedolične, opscene situacije.
Umesto o Filipovim knjigama, govoriću u Filipu Davidu kao mernoj jedinici (1fD) otpornosti na razorne sile poludivljaštva, čemera, jada, bede, niskosti, pokvarenjaštva i beskičmenjaštva, koje pustoše ovu zemlju od sredine osamdesetih godina. U stvari, od osnivanja.
Filip se od tih pošasti uspešno odbranio bez ikakvih odbrambenih mehanizama. Nije bilo u Filipu Davidu – i nema – nikakvog lukavstva, opreznosti, agresivnosti, a opet nema zlobnika – kojima je legion ime – koji je Filipu mogao da naudi.
Gledajući Flipa na sesijama u kafiću “Galerija”, stotinama puta sam pomišljao: Ecce vere Israelita, in quo dolus non est. Nisam to, naravno, hteo da javno kažem, da Filip ne bi pomislio da ga nagovaram na konverziju.
(Što sam u nekoliko navrata, doduše u šali, i činio. Nenad Prokić i ja smo, naravno fikcionalno, planirali da obred krštenja bude obavljen u Marićevića Jarugi.)
Filip David, taj tihi, dobronamerni, nezlobivi, nenasilni čovek, u najmračnije je vreme – a konkurencija najmračnijih vremena je u Srbiji žestoka – odlučno i bez ikakvog straha za egzistenciju, podigao svoj glas protiv seljačke varijante nacizma, čiji je Rozenberg bio Ćosić, Firer Milošević, a Gebels Milorad Vučelić.
Gebels-Vučela je – za kaznu – Filipa isterao sa RTS-a, gde je bio urednik Dramskog programa. Filip se nije naljutio na Vučelu. Ni dan-danas nije ljut na njega.
Ponekad kažem Filipu: “Tako ti je i trebalo kad si radio na RTS-u”.
A u stvari hoću da kažem da je Filip jedan od one trideset šestorice pravednika na kojima, prema jevrejskom predanju, počiva svet, kome je pao u deo najteži posao da unosi malo smisla u sveopšti srpski besmisao.
Dušan Vujović je bio ministar privrede u Vladi Srbije od 27. aprila 2014. do 3. septembra 2014. a od 3. septembra 2014. do 16. maja 2018. obavljao je funkciju ministra finansija
Dragan Labović, nekadašnji košarkaš reprezentacije Srbije, preminuo je u 39. godini. Informaciju je potvrdio Košarkaški savez Srbije
Prema rečima Svetislava Basare, posle smrti Filipa Davida ostala je velika praznina koja će biti delimično upotpunjena Davidovim delima
Nekadašnja profesorka Fakulteta dramskih umetnosti, teatrološkinja i prevoditeljka preminula je u Beogradu, posle duge i teške bolesti
Preminuo je akademik Ljubomir Simović, jedan od najvećih modernih srpskih pesnika i dramskih pisaca, čovek koji nije želeo da ostane nem na stvarnost u kojoj je živeo. „Kafana ‘Šargan’ je šezdesetih godina bila ostrvo odbačenih na periferiji Beograda, a danas je cela Srbija postala kafana ‘Šargan’. Kafana puna poniženih ljudi bez perspektive i nade“, pričao je Simović za „Vreme“ 2014. godine
Kao paradržavni organ specijalne namene koji metalnim štanglama zavodi „red i mir“, Vučić upravo legalizuje kapuljaše. U pitanju je – otprilike – nešto nalik na Musolinijeve „borbene saveze“ iz 1919-1922.
Sreća da Srbija ima „istraživački tim Informera“! Dragan J. Vučićević je u poslednji čas otkrio pakleni plan „zločinaca“ i „blokadera“ i tako opet spasao državu. To što laže manje je bitno
Držati profesorku sociologije Mariju Vasić u zatvoru pod optužbom za terorizam je anticvilizajski zločin. Ili groteska, kako god hoćete. Zašto se protiv toga ne pobune sudije, tužioci, policajci, bezbednjaci
Režimski napad na visoko obrazovanje
Kako se sprema Šešeljev zakon 2.0 Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
