Bonus i odmor su jedne od najlepših reči koje zaposleni može čuti. Za radnike u auto-industriji u Srbiji ove dve reči, međutim, isključuju jedna drugu. Istraživanje „Položaj radnika i radnica u automobilskoj industriji“ pokazalo je da oni dodatak na platu mogu dobiti jedino ako ne izostanu nijedan dan sa posla.
„Jednom ako zakasnite, gubite bonus, a to nije mala cifra. Sa minimalcem od 47.000 dinara ne može da živi jedna osoba, a kamoli cela porodica. Zato je tih 20 odsto od zarade, koliki bonus može da bude, važan“, kaže dugogodišnja radnica u fabrici Jura. Ona ne želi da joj se pomene ime iz straha da ne izgubi posao, piše BBC na srpskom.
Dolaze i bolesni na posao
Južnokorejski proizvođač elektronske opreme za automobile ima tri pogona u Srbiji, u kojima radi nekoliko hiljada radnika. Više stotina zaposlenih je štrajkovalo u Leskovcu ovog leta, tražeći da se poveća plata i promene uslovi za dobijanje bonusa, što poslodavac i dalje ne prihvata.
„Niko neće reći direktno: ‘Ne smeš na bolovanje’. Dešava se, međutim, da se radnicima ukine bonus ako otvore bolovanje. Pošto bonusi često čine značajan deo zarade, oni dolaze bolesni na posao, ugrožavajući sopstveno zdravlje i zdravlje kolega“, kaže Bojana Tamindžija, jedna od autorki istraživanja Centra za politike emancipacije (CPE).
Neprecizan odgovor ministarstva
Ovakva praksa je nezakonita i neustavna, jer tera zaposlene da se odreknu prava na plaćeno odsustvo, navodi se u istraživanju. Na pitanja novinara o uslovljavanju bonusa svakodnevnim dolaskom na posao, Ministarstvo rada nije preciziralo da li je takva praksa zakonita ili ne.
Iz kompanije Jura je ranije saopšteno da se u njoj „ne krše ljudska i radnička prava“ i da „posluju u skladu sa propisima Republike Srbije“.
Inspektori su podneli ukupno pet zahteva za pokretanje prekršajnog postupka protiv Jure, na osnovu kontrole pogona u Leskovcu, pokazuju podaci koje je Ministarstvo rada dostavilo BBC-ju na srpskom,
Zahtevi su podneti zbog kršenja Zakona o štrajku i Zakona o radu, kao i zbog nepravilnosti iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, naveli su iz Ministarstva.
„Ljudima znači svaki dinar“
Zaposleni u Juri imaju pravo na bonus od deset odsto od zarade ako su tokom meseca sve vreme radili, i još dodatnih deset odsto ako u prethodnih šest meseci nisu imali nijedan dan izostanka, kaže Saša Marković, poverenik sindikata Nezavisnost u pogonu Jure u Rači.
Pored bonusa, radnicima su plaćene i radne subote i nedelje. Veliki broj zaposlenih želi da radi što više tokom vikenda kako bi im plata dostigla 80.000 dinara, ocenjuje Marković.
„Ljudima znači svaki dinar“, kaže njegova koleginica.
Prosečna zarada radnika koji su učestvovali u istraživanju CEP-a bila je oko 70.000 dinara, od čega trećinu čine bonusi, prekovremeni i noćni rad. Autori su razgovarali sa pedeset radnika zaposlenih u deset fabrika u različitim delovima Srbije, čija sedišta se nalaze na različitim kontinentima.
„Pošto imaju male plate, i radnici su u pat poziciji jer nisu u situaciji da odbiju ili da se bore protiv prekovremenog i rada subotom“, kaže Bojana Tamindžija.
Najduža radna sedmica
Prekovremeni rad ne bi trebalo da prelazi ukupno 48 sati nedeljno, predviđeno je propisima u Srbiji.
Poslodavci mogu uvesti takozvanu preraspodelu radnog vremena, tako da zaposleni tokom jedne nedelje mogu raditi i do 60 sati, ako imaju više posla. Međutim, poslodavci moraju omogućiti i da se radi manje, kako prosečna radna nedelja ne bi prešla 40 sati.
„U našem istraživanju radnici kažu da se nikada nije desilo da rade manje, a da se dešavalo da rade više. Potpuno je mutno je da li je to preraspodela ili prekovremeni rad“, kažeTamindžija.
Ovakva praksa se poklapa sa podacima Evropske kancelarije za statistiku – Eurostata, prema kojoj radna nedelje u Srbiji najduže traje.
„Kao da ne postojimo“
Mnoge strane kompanije došle su u Srbiju zahvaljujući podsticajima, podseća Bojana Tamindžija.
„Uslovi su manje-više isti u ovom delu svetu koji mi zovemo zemljama jeftine radne snage, odnosno, zemlje proizvodnje. Države u regionu na isti način privlače strane kompanije dajući im subvencije, i snižavajući radne standarde ne bi li ponudile što kompetitivnije uslove“, ocenjuje ona.
Saša Marković veruje da položaj njegovih kolega neće biti bolji dok se država ne umeša.
„Oni ne žele da razgovaraju sa sindikatom. Sada izgleda kao i da država stoji na njihovoj strani“, kaže.
Radnica iz južnokorejske kompanije kaže da se „ne plaši i ne beži od posla“.
Želela bi, međutim, da se šefovi pravednije odnose prema zaposlenima.
„Poslodavac sa nama ne želi da razgovara. Kao da ne postojimo“, zaključuje zaposlena u kompaniji Jura.
Izvor: BBC na srpskom
