Dvadesetdvogodišnji mladić iz Knjaževca juče je ubio oca, babu i dedu, a zatim navodno rekao policiji da je trostruko ubistvo počinio jer više nije mogao da ih izdržava. Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić je kasnije rekao da je deda mladića bio nepokretan, a otac i baba teško bolesni.
Ukoliko se ispostavi da je ovo istina, i da se dvadesetdvogodišnjak našao u takvim okolnostima da je u njegovoj glavi jedini izlaz bilo da počini najteže krivično delo – razmere tragedije postaju još veće. Jer, onda se ceo slučaj ne bi mogao objasniti isključivo individualnom patologijom. Iz toga bi proizišlo pitanje – koliko još porodica u Srbiji živi u istim takvim neuslovima i šta država radi kako bi im pomogla?
Sistemu socijalne zaštite fali podrška države i društva
Diplomirani socijalni radnik Vladan Jovanović kaže za „Vreme“ da još uvek nemamo dovoljno informacija kako bismo mogli da donosimo sudove o slučaju iz Knjaževca, ali da načelno može da se govori o tome šta država i lokalne samouprave mogu da urade kako bi pomogle ugroženim porodicama.
„Često imamo situaciju da se reaguje tek nakon nekog tragičnog događaja i da se onda na tom primeru traži krivac. Krivac se obično traži u okviru sistema, a nekako je najranjiviji taj sistem socijalne zaštite, koji je nezaštićen i vrlo često na vetrometini zlonamernih i manipulativnih izjava, ne samo osoba koje vrše takva dela, nego i šire javnosti. Što je generalno veoma loše“, objašnjava Jovanović.
On ističe da je u javnosti formirana slika o sistemu socijalne zaštite kao nefunkcionalnom i lošem, ali da je sistem ipak „vitalan i da dobro radi“.
„Namet obaveza koje sistem ima, bez podrške društva, resornog ministarstva i Vlade Srbije, je ogroman. Tu pre svega mislim na broj izvršilaca. Mi imamo sve veći obim posla, a broj izvršilaca se praktično smanjuje. U sistemu ima nekoliko hiljada ljudi manje nego što je potrebno, što je strašan udarac. Sve što se događa se manje-više svodi na kritiku sistema, a da izostaju odgovarajuće akcije društva, odnosno države. Ako se napravi propust, treba da se reaguje na adekvatan način i da se utvrdi šta je razlog tome“, kaže naš sagovornik.
Treba prepoznati porodice u riziku
Kada je reč o nasilju u porodici, objašnjava da je izuzetno važno integrisano delovanje sistema zdravstvene zaštite, policije i sudstva.
„Ako govorimo o načinu preveniranja ovakvih i sličnih slučajeva, to je prepoznavanje porodica u stanju rizika da se desi nasilje ili da neki oblik nasilja eskalira u brutalno nasilje“.
Ali i tu, ponovo, postoji problem nedostatka resursa.
„Ne može se stalno dodavati dodatna obaveza, a da to ne prati odgovarajuću podršku broja izvršilaca. Ne možemo mi da usvajamo propise razvijenijih delova Evrope, a da to ne prate standardi. Neuporedive su veličine usluga koje pružaju stručni radnici u oblasti socijalne zaštite u Srbiji u odnosu na zapadnu Evropu, što se definivno loše odražava i na kvalitet rada. To prati jedno drugo i mi tapkamo u mestu. Donose se zakonska rešenja, što je dobro, pokušavamo da se integrišemo, što je odlično, ali je veoma loše što to skupa ne prati odgovarajuća podrška države i sistema“, kaže Jovanović.
Konceptualno lutanje
Kao glavni problem, naš sagovornik ističe mali kapacitet državnih institucija za zbrinjavanje odraslih lica sa posebnim potrebama i sve manji broj socijalnih radnika koji, istovremeno, imaju sve veći obim posla. On objašnjava da je politika države takva da se forsira pristup koji podrazumeva otvaranje privatnih domova, u nedostatku državnih institucija. Međutim – glavni interes privatnih domova je profit, a njihove usluge ne mogu sebi svi da priušte.
„Ono što je loše je činjenica da se kapaciteti u državnim institucijama ne proširuju. A mi smo među prve tri države u u Evropi po brzini starenja stanovništva. Fakat je da su potrebe povećanjem kapaciteta tih institucija sve veće, i da veliki broj ugroženih kategorija stanovništva ne može sebi da priušti smeštaj u privatnom domu“, ukazuje sagovornik „Vremena“.
U Srbiji danas postoji 25 državnih gerontoloških centara, sa 9390 mesta. Trenutno je tamo smešteno 7641 ljudi.
U privatnom sektoru broji se oko 260 domova različitih kapaciteta, od 10-15, pa do 100 korisnika. Ukupan smeštajni kapacitet u privatnim domovima je oko 10.500 kreveta.
Ipak, on objašnjava da briga države, gradova i opština o svojim građanima ne može da se svodi na domove.
„Razvoj vaninstitucionalnih oblika zaštite podrazumeva viši standard i sveobuhvatniji pristup zaštiti starijih lica. Ta vaninstitucionalna zaštita, između ostalog, podrazumeva pomoć u kući i negu starijih u njihovim domovima, što se pokazalo vrlo efikasnim oblikom zaštite širom Evrope. Kod nas se ova usluga u poslednjih dvadeset godina razvija, ali mi tu konceptualno lutamo. Suština je da nemamo jesne kontrolne mehanizme i jasno utvrđene standarde kvaliteta tih usluga tako da se dešava da veliki broj lokalnih samouprava ovu uslugu razvija praktično forme radi“, dodaje Jovanović.
Integrisana zaštita kao potencijalno rešenje
Naš sagovornik objašnjava da je, ranije, u okviru jednog projekta u Kragujevcu razvijao sistem koji bi integrisao primarnu i sekundarnu zdravstvenu zaštitu i socijalnu zaštitu, i da je takav sistem u tom gradu dao odlične rezultate.
„Nažalost, iz razloga u koje ne želim da zalazim, nije realizovan do kraja“.
Upravo zbog toga što veliki broj lokalnih samouprava takav sistem razvija samo formalno, pojavljuje se dodatan rizik. Ukoliko se radi o nekoj staroj i iznemogloj osobi koja nije pokretna, koja je dementna ili ima neke druge smetnje, takav sistem se pokazuje nedovoljnim.
„Posebno u periodima kada je to stanje akutno, kada treba intenzivirati podršku, a porodica ne može sebi da priušti sebi da zbrine tu osobu u privatnoj ustanovi, sveobuhvatna podrška u kući je neophodna. To vrlo često deluje veoma iscrpljujuće na porodicu i ujedno porodica postaje žrtva, ne samo u smislu kvaliteta života, već i u smislu da i članovi porodice mogu da postanu zdravstveno ugroženi“, ističe Jovanović, ali upozorava da i to može da se zloupotrebi.
„Naravno da su uvek moguće zloupotrebe i manipulacije, a nije isključeno da je u Knjaževcu to u pitanju, ali ako govorimo generalno, svakako da bismo morali da pružamo sistemsku podršku koja bi bila sveobuhvatnija. Ovo nije samo moje mišljenje. Ja ću se pozvati na stav penzionisane profesorke Kozarac koja se bavila tim pitanjima i koja je u svojim radovima upravo podržavala sistem socijalno-zdravstvene zaštite“, naglašava naš sagovornik.
„Problem je što se ne rešava suština problema, što verovatno nekome i odgovara. Najlakše je proglašiti krivim ceo sistem, a da se u suštini ništa ne promeni. Jer, proglasiti nekoga krivim ne košta ništa“.
