U Srbiji se nalazi oko 3.000 ljudi koji traže azil

Policija je u utorak uveče, postupajući po sopstvenim operativnim saznanjima, pronašla 52 migranta u ulici Bore Stankovića na Čukarici, saopštio je ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić.

On je istakao da je u trenutku provere na lice mesta stiglo taksi vozilo, iz kojeg su izašla četiri lica, nakon čega se vozač udaljio, ali ga je patrola sustigla.

Ova lica će biti dovedena u službene prostorije Uprave za strance, nakon čega sledi dalji rad, naveo je Dačić.

O migrantima u Srbiji, malo se čuje, osim u ponekoj vesti o njihovom krijumčarenju. Uslovi njihovog života, zvanična politika naše države u vezi sa dodelom azila, ali i tačan broj izbeglica i tražioca azila, većini ljudi ostaje potpuna enigma.

Zatvaranje prihvatnih centara i krijumčari

Radoš Đurović, direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila u razgovoru za portal „Vremena” kaže da se , prema procenama ovog centra, u Srbiji, u svakom trenutku nalazi oko 3.000 ljudi koji traže azil. Od ovog broja, manje od 500 njih se nalazi u kampovima za izbeglice koji još uvek rade, a deo boravi u privatnim smeštajima.

„U urbanim mestima kao što je Beograd, ali i širom zemlje, minimalno je oko 3.000 migranata. Međutim, svakodnevno negde oko 50 do 75 ljudi ulazi u zemlju i vrlo brzo nastavlja ka Bosni, Hrvatskoj ili Mađarskoj”, navodi Đurović.

Ono što je novina jeste da se migracije uglavnom odvijaju ispod radara institucija, a od 17 kampova u Srbiji, trenutno funkcioniše samo pet, kaže naš sagovornik.

Zbog toga. migranti sve češće traže pomoć krijumčara.

U Srbiji su u julu trajno zatvorena tri prihvatna centra za izbeglice – u Šidu, Dimitrovgradu i Kikindi.

Privremeno je obustavljen rad centara za azil u Tutinu i Banji Koviljači, kao i prihvatnih centara u Pirotu, Bosilegradu, Somboru, Subotici i Adaševcima od 1. avgusta do 30. septembra.

Iz republičkog Komesarijata za izbeglice saopšteno je da je do ovoga došlo zbog „kontinuiranog smanjenja migratornog priliva u Srbiji u dužem periodu, koje se značajno odrazilo na popunjenost smeštajnih kapaciteta centara za azil i prihvatnih centara“.

“Zatvaranjem kampova koji se nalaze na glavnim raskrsnicama migracije i duž granica Evropske Unije, ljudi su krenuli da zaobilaze mesta na kojima su ti kampovi. To predstavlja problem i za institucije, kao i za ceo sistem, jer potrebe izbeglica i tražioca azila ne vidi niko u sistemu. Oni se zato nalaze u rukama krijumčara”, tvrdi Đurović.

Krijumčarenje se odvija, kako tvrdi Đurović, daleko od očiju policije, medija ali i celokupne javnosti.

Lica bez statusa

Tražioci azila još uvek na raspolaganju imaju preostalih pet centara, kojima mogu da pristupe po unapred utvrđenoj proceduri. Prvi korak jeste odlazak u policiju i podnošenje zahteva za azil, nakon čega oni dobijaju dalje upute i smernice, te odlaze u neki od kampova.

“U praksi je to vrlo teško. Neki utisak je da bez stručne pravne pomoći neke od organizacija, lice koje traži azil gotovo da i ne može da završi ceo azilni postupak. Ne može kako treba ni da podnese Zahtev za azil, pa se o njegovom smeštaju ne može odlučivati”, kaže.

Upravo zbog nedostatka adekvatne podrške i beskrajne birokratije, većina ljudi u potrazi za azilom, nakon što dođu u Srbiju, požele da što pre nastave svoj dalji put.

Na to se ne odlučuju samo zbog ovih poteškoća, već i zbog blizine zemalja EU, koje su im nadohvat ruke, a u kojima su njihova prava i uslovi za život znatno bolje regulisani.

Tako je, tvrdi Đurović, sve od početka Velike migrantske krize 2015. godine.

“Ono što je isto važno jeste da ljudi koji ovde dolaze, ukoliko odmah odu u kamp, i dalje se nalaze u potpuno iregularnom položaju. Oni tamo jesu faktički prihvaćeni, ali pravno, njihov položaj nije regulisan. Oni nisu ni tražioci azila, ni lica u deportaciji, nego su samo neko ko tu faktički boravi”, objašnjava Đurović.

Uplitanje u lanac eksploatacije

Ova lica našem pravnom sistemu ostaju potpuno nevidljiva. Zbog toga, mali je spektar prava koja mogu da ostvare na teritoriji Srbije, zemlji u kojoj se tehnički, nalaze ilegalno.

“Među njima i onih koji su nešto uporniji ili koji imaju nešto sredstava kod sebe. Oni uspeju da dobiju pravnu pomoć , pa odlaze u privatni smeštaj. Boravak u ovakvom smeštaju podrazumeva život u urbanim mestima, donekle uređen život i ostvarivanje prava koja im garantuje zakon”.

Po zakonu, ova lica imaju prava na zdravstvenu zaštitu, pravo da svoju decu pošalju u osnovnu ili srednju školu, te mogu da žive koliko- toliko uređen život u lokalnoj sredini.

Šest meseci nakon podnošenja Zahteva za azil, mogu i da pronađu posao.

“Ipak, za ostvarivanje ovih prava je neizostavna stručna pomoć profesionalnih organizacija. Institucije vrlo sporo reaguju na ovakve probleme i zahteve ljudi, koji im jednostavno nisu prioritet. Tim ljudima je to samo još jedna otežavajuća okolnost. U pitanju su posebno ranjiva lica, koja često beže od progona”.

Na sve to, srpski jezik i kulturu, tražioci azila uglavnom ne poznaju. Slamku spasa traže u uslugama krijumčara, čime dolaze u neposrednu opasnost od diskriminacije, nasilja, pa čak i radne eksploatacije.

“Oni nekada rade neprijavljeni, odnosno na crno, često su izloženi nasilju a nekada čujemo i za slučajeve seksualne eksploatacije”, tvrdi naš sagovornik.

Lanac eksploatacije se lako može završiti u nekoj potpuno nepoznatoj zemlji, protivno volji migranata.

Zbog toga, neophodno je da se nadležne institucije probude i da sa ovim licima rade svakodnevno, a ne samo u momentima kada treba razotkriti još jednog krijumčara.