Profesija novinar: „Trudimo se da ne postanemo medijski Ćacilend“

Kad ste gledalac ili čitalac, onda u takozvanim „režimskim“ medijima vidite Dragana J. Vučićevića kako peni i psuje i laže. Vidite Milomira Marića kako centrira predsedniku na volej. Vidite ogavne naslovne strane tabloida.

Ako ste pak deo novinarske čaršije, onda znate da u tim medijima rade i neki pristojni ljudi. Ko ima pasiju da prati novinarske biografije, naći će novinarske „transfere“ između medija koje zovemo „režimskim“ i onih koji sebe zovu „nezavisnim“.

Jedno od bolnih saznanja je da mnogima iz medijske čaršije nije posebno stalo do novinarstva. Da to rade jer ne umeju ništa drugo i jer tu primaju kakvu-takvu platu. I da vezuju konja gde im gazda kaže i onda misle – pa tako je svuda, u čemu je problem?

Pričaju na kašičicu

Sedmicama smo tragali za ljudima iz medija koji idu niz dlaku režimu, a koji bi bili spremni da nešto kažu za naš mesečni njuzleter Redakcija. Ali, malo je spremnih, iako im se nudi anonimnost.

Proteklih meseci bilo je otkaza u Tanjugu, Večernjim novostima, na Juronjuzu – jer su neki novinari išli na proteste, objavili podršku protestima na društvenim mrežama ili se pak nisu slagali sa uređivačkom politikom.

Njihove kolege ostaju, rade, primaju platu. Deo cene koju plaćaju za takav rad je da ih pola Srbije smatra izdajnicima novinarske profesije i plaćenicima režima.

Milica Blažević je, recimo, nedavno dobila otkaz na televiziji Tanjug, jednom od zapravo neodrživih projekata koje finansira Telekom. Prethodile su tome njene objave podrške studentima i protestima na Instagramu.

Kako je ona tada rekla za „Vreme“, u Tanjug je došla preko poziva studentima novinarstva. Znala je gde radi, ali niko joj nije rekao da nešto ne sme da objavi na privatnim profilima.

„Meni je žao što se novinari režimskih medija neretko smatraju kretenima. U Tanjugu rade fantastični ljudi, obrazovani, mnogi od njih ne stoje uz vlast“, rekla je tada Blažević za „Vreme“.

Cenzura tu i tamo

A kako je raditi u redakciji koja je uz vlast i ne slagati se s takvom politikom? Jedan od novinara Tanjuga, koji još radi tamo, kaže:

„U samoj redakciji vam niko od urednika neće zameriti ako kažete nešto suprotno fonu režima. Te vrste ućutkivanja u Tanjugu nema. Urednici čak neće govoriti ni šta u vaš prilog sme i ne sme da ide, zato što postoji neka vrsta konsenzusa kako izgleda prilog na Tanjugu“, priča on. „Naše je da prenesemo stavove koje govori sagovornik. Ko god on bio.“

Kako kaže, izbegavaju jedino prejake izjave. „U našim prilozima nema kvalifikacija poput ‘fašista’, ‘terorista’ i tako dalje. To je, naravno, nemoguće izbeći u prenosima uživo.“

Ali… onda kaže i da su na Tanjugu ograničeni po tome ko su sagovornici tog medija. A to se, ruku na srce, vidi i spolja.

„Morate da plivate u određenom krugu i to je otežavajuće. Koliko neki mediji imaju problem što neki ljudi za njih neće da govore, toliko je i sa druge strane problem kada vi ne smete sa nekim da razgovarate.“

I onda ide lajtmotiv – da, kaže, Tanjug ponekad spinuje, ali „to radi većina medija u kom god da su spektru“.

„Tanjug postoji odavno i uvek je bio uz državno rukovodstvo, pratio šta radi i izveštavao. Nažalost, trenutno državno rukovodstvo funkcioniše tako kako funkcioniše. Ali, ljudi koji rade u Tanjugu veruju da će i dalje moći da se čuje druga strana u kapacitetima u kojima može da se čuje. A dok tu rade ljudi koji rade, neće se čuti da Tanjugov voditelj nazove ljude koji blokiraju ‘teroristima’, ‘fašistima’ ili slično.“

A kako je njemu da radi u mediju koji se naširoko smatra „režimskim“? „Mnogo je nezgodno što, kada izgovorim gde radim, imam potrebu da dam kontekst, da objasnim zašto i kako. A većina novinara i urednika stvarno pokušava da drži neki nivo. Da to ne ode potpuno u neku vrstu Ćacilenda, da ne bude potpuno režimsko glasilo na kojem ne možete da čujete ništa što vlast ne želi da se čuje.“

I na kraju, kaže da su plate na Tanjugu redovne do čega vrlo drži. Jer, to se u medijskom svetu uopšte ne podrazumeva.

„Pošteno rade svoj posao“

Pričamo i sa urednikom jednog medija koji ne spada u sasvim režimske, nego se stalno klati tu negde. On moli da ne otkrivamo ni koji je medij u pitanju.

Za Redakciju procenjuje da 80 odsto novinara i urednika u režimskim medijima ima stavove protivne uređivačkoj politici koju sprovode. Mnogima pak to nije posebno važno jer recimo rade u sportskoj rubrici ili se bave estradom.

„Među njima ima i visokopozicioniranih urednika koji kreiraju istu tu uređivačku politiku kojoj se protive“, priča ovaj sagovornik, a onda dodaje, govoreći o običnim novinarima: „Većina tih ljudi pošteno radi svoj posao i nema drugog izbora.“

Neko bi rekao da je to vrlo originalan način da se razume reč „pošteno“. Ali, možda ostatak razgovora razjasni otkud to.

„Vremenom se naviknu, otupe, spuštaju lične kriterijume i izgube osećaj za ono zbog čega su počeli da se bave ovim poslom. Jer novinarstvom niko nije počeo da se bavi, a da taj poziv ne voli.“

Kako dodaje, postoje u osnovi dva izbora – povinovati se uređivačkoj politici sve dok je iole moguće raditi časno ili – otići. „Jer, novinari, uopšte uzev, primaju platu za sprovođenje uređivačke politike i na to su pristali potpisivanjem ugovora o radu. Dakle, opcija je uzmi ili ostavi.“

Licemernim smatra kritike na račun ljudi koji rade u prorežimskim medijima iako se ne slažu sa uređivačkom politikom. „Novinarstvo u Srbiji je u katastrofalnom stanju i gotovo da nema medija u kojima se radi po novinarskim postulatima. Zato je pravo pitanje – kakvu mogućnost novinari uopšte imaju ako žele da se bave svojim poslom, osim da napuste novinarstvo?“

Zatvoreni krugovi

Sagovornik našeg njuzletera je i sam bio prisiljen da jednom napusti redakciju u kojoj je radio, zbog nezadovoljstva uredničkom politikom.

„Većina kolega iz tzv. ‘nezavisnih medija’ je znala za moj slučaj, ali niko mi nije ponudio posao. A dugo sam u ovom poslu, nisam nepoznat, i bio sam na relativno visokim pozicijama u medijima tokom karijere. Vidim dva razloga za to, prvi je objektivan i odnosi se na relativno male budžete tih medijskih kuća, što znači da nisu u mogućnosti da mi ponude adekvatan posao i platu, a drugi je subjektivan, to je neka vrsta samodostatnosti i stvaranja zatvorenog kruga ljudi koji u tim medijima rade, gde retko ima mesta za nekoga sa strane.“

Kolega je u pravu – mediji su u užasnom stanju. I skoro svi su jednostrani.

Ali, nije nevažno na koju stranu su jednostrani, kao što nije nevažno ni da li žive od para svih građana, preko Telekoma ili drukčije, koje je zapravo režim otuđio da plati propagandu. Ili se toj propagandi suprotstavljaju.

Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!