Prošlo je godinu dana od dva masovna ubistva u kojima je stradalo 19 ljudi, uglavnom dece i mladih. Koje su posledice dve pucnjave i da li je srpsko društvo iz njih nešto naučilo? Odnosno – zašto nije?
„Treći maj je bio poslednja šansa društva da napravi iskorak, da bude iznad politike. Tog 3. maja svako u zemlji je morao da stane i kaže – čekaj, mi smo došli u situaciju da nam decu ubijaju u školi. Svako je morao da digne glas i kaže – ne može! Moja Ana je ubijena jer je bila dežurna, a Sofija jer je istrčala iz fiskulturne sale da vidi šta se dešava. Obe su slučajno bile tu, i na žalost to je moglo svakom detetu da se desi. I zato je Srbija morala da stane, moralo je sve da stane, da se ta energija oseti, da je oseti i vlast i da shvati da to tako dalje ne može“, rekla je nedavno na tribini „Škola za sve nas“ Ninela Radičević, mama Ane Božović, ubijene pre godinu dana u pucnjavi u Oglednoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“.
Puška koja se pojavi na zidu u prvom činu, u poslednjem činu će sigurno da opali, kaže poznato pravilo dramskog pisca Antona Pavloviča Čehova. Da li se pored svega što se u zemlji događa smrt na „Ribnikar“, Dubonu i Malo Oršaje tek tako obrušila iz vedra neba?
U sredu, 3. maja u 8:42 ujutru, u uglednoj vračarskoj osnovnoj školi odigrao se poslednji čin. Puška je opalila. Trinaestogodišnji dečak je ubio devetoro svojih vršnjaka i čuvara škole. Dan kasnije, talas nasilja je kulminirao pucnjavom u Malom Orašju i Duboni gde je stradalo devetoro mladih. Iako je tih dana glavna floskula bila da će ti događaji „zauvek promeniti Srbiju“, da li se suštinska promena zaista desila? Koliko je ovo društvo učinilo da oda počast ubijenima, pomogne njihovim porodicama i, na kraju krajeva, spreči da se nešto slično ikada ponovi?
Prva reakcija vlasti
U trenutku kada je Srbija pod težinom zločina koji su je pogodili u samo dva dana šokirana, stala, predsednik Srbije je nastavio da dela. Devet sati od pucnjave u OOŠ „Vladislav Ribnikar“, Aleksandar Vučić se obratio narodu, obećavši mere koje će ponovo učiniti Srbiju sigurnim mestom za život – dvogodišnji moratorijum na izdavanje oružja, pooštravanje kazni za njegovo nelegalno nošenje, uvođenje policajaca u svaku školu u Srbiji. Advokat, sudija, tužitelj, policajac, psihijatar – sve su to uloge koje je Aleksandar Vučić preuzeo u nizu televizijskih nastupa koji su se nastavili tokom tri dana žalosti. Pored ovih mera, ljudi su pozivani i da sami predaju oružje MUP-u. Javnost je ostala podeljena najavljenim merama – jedan deo ljudi ih je pozdravio, zatraživši i potpunu zabranu nošenja oružja u Srbiji, dok je drugi deo smatrao da se ovim zabranama krše njihova prava.
Jedna od prvih stvari koju je Vučić izgovorio nakon masovnog ubistva u „Ribnikaru“, dok su Beograđani bili u stanju šoka i skrhani tugom, je da se tu radi o nekakvoj deci privilegovanoj, jer da su iz dobrostojećih porodica.
Predsednik Srbije je takođe obavestio građane da je „zatražio vraćanje smrtne kazne“, ali da je premijerka Ana Brnabić to odbila. Obećao je i da počinioci više „neće videti svetlost dana“. Oba predsednikova zahteva nisu imala pravno utemeljenje, te je do danas nejasno zbog čega se Vučić razbacivao neostvarivim zahtevima u državi gde, kako i sam često ističe, važi vladavina zakona.
Najavljene mere koje je tada prihvatila Vlada Srbije nisu se pokazale kao dovoljne. U oktobru je trinaestogodišnji dečak ubijen u tuči u Niškoj Banji. Dan kasnije, u Novom Sadu je devojčica istih godina nožem izbola svoju školsku drugaricu. U februaru ove godine je u rancu jednog od učenika iz OOŠ „Vladislav Ribnikar“ pronađen nož. U istom mesecu, jedan sedamdesetpetogodišnjak umro je u zatvoru od posledica seksualnog zlostavljanja i premlaćivanja.
Osim u ustanovama, nasilje nije izostajalo ni u porodici. U Srbiji je tokom protekle godine ubijeno 28 žena. Do kraja aprila ove godine, broj se povećao za još sedam.
„Srbija protiv nasilja“ naspram „Srbije nade“
I dok je tadašnji ministar prosvete Branko Ružić za pucnjavu u „Ribnikaru“ krivio video-igrice i „zapadne vrednosti“, šira javnost je odgovornost tražila među nadležnima. Kada su škole postale nebezbedne? Pričalo se i o negativnom uticaju nasilja u rijaliti programima na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Nije prošlo ispod radara ni da je okrivljeni za ubistva u Malom Orašju i Duboni Uroš Blažić imao idola u liku Kristijana Golubovića, mnogo puta osuđivanog kriminalca koji je u tom trenutku imao status televizijske zvezde.
Takođe, ukazivalo se na propuste u sistemu – Blažić je već nekoliko puta privođen, ali bez posledica. Nakon pucnjave u selima u okolini Mladenovca, za njim je stotine policajaca tragalo nekoliko sati, a on je, uprkos tome što su bile upregnute sve raspoložive jedinice i helikopteri, uspeo da se udalji 70 kilometara od mesta na kom je izvršio zločin. Uz sve to, da li je moguće da niko nije znao da Blažići u nekoliko svojih objekata imaju čitav arsenal nelegalnog oružja?
Opšti osećaj nebezbednosti uticao je da građani, pet dana nakon ubistva u Ribnikaru i četiri nakon masakra u Malom Orašju i Duboni, izađu na ulicu. Tako su počeli protesti „Srbija protiv nasilja“, najmasovniji od 5. oktobra. U početku su desetine hiljada ljudi bile na ulicama – prvo iz saosećanja i tuge, a zatim iz besa zbog nedoličnih reakcija predstavnika vlasti na tragedije koje su se dogodile.
Zahtevi protesta bili su smena članova REM-a, ukidanje rijaliti programa, oduzimanje nacionalne frekvencije televizijama Pink i Hepi, ostavka ministra prosvete Branka Ružića, kao i smena ministra unutrašnjih poslova Bratislava Gašića i direktora BIA Aleksandra Vulina.
Odgovor vlasti na zahteve bilo je organizovanje mitinga „Srbija nade“ u Beogradu 26. maja, predstavljenog kao „najveći skup u istoriji Srbije“. U stvarnosti, parada autobusa nije opravdala senzacionalne najave, te se prema procenama Aleksandra Gubaša koji se godinama bavi procenom broja ljudi na raznim protestima, na Vučićevom mitingu našlo između 45 i 50.000 ljudi, i to u trenutku kulminacije. Sa druge strane, Tanjug je procenio da je skupu prisustvovala impozantna cifra od 200.000 ljudi.
Kraj „Srbije protiv nasilja“
Ministar prosvete Branko Ružić podneo je ostavku 7. maja. Pola godine kasnije, i Vulin se povukao sa mesta prvog čoveka Bezbednosno-informativne agencije, ali iz razloga koji nisu imali veze sa zahtevima protesta „Srbija protiv nasilja“. Do danas, ovo su jedini zahtevi koji su ispunjeni.
Na trenutak je delovalo da će biti prihvaćen i zahtev o ukidanju rijaliti programa. Školska godina je prekinuta 6. juna, a rijaliti „Zadruga“ završio je sa emitovanjem dva dana posle početka prevremenog letnjeg raspusta. Kako je tada rekao vlasnik televizije Pink Željko Mitrović, rijaliti program se prekida „na preporuku predsednika Vučića“. Ipak, odmor od rijalitija trajao je kraće nego letnji raspust – deca su se u klupe vratila 1. septembra, a već 27. avgusta počelo je emitovanje novog rijaliti programa „Elita“.
Brojnost protesta „Srbija protiv nasilja“, uprkos početnom entuzijazmu, tokom leta je počela da opada. Poslednji protest održan je 4. novembra, a na njega je došlo malo više od 1000 ljudi. U međuvremenu su na čelo protesta stali političari iz redova građanske opozicije, pa se tako izrodila i koalicija koja je pod ovim imenom učestvovala na izborima 17. decembra.
Danas, godinu dana od prvih demonstracija, koalicija doživljava sličnu sudbinu kao i protest po kojem je dobila ime. Nešto više od mesec dana pred nove beogradske i lokalne izbore, „Srbija protiv nasilja“ se podelila u dva tabora – one koji će na izbore izaći, i one koji ih bojkotuju. I dok traju rasprave oko toga da li učestvovati na izborima ili ne, o prvobitnim zahtevima protesta se više i ne govori, a zaostavštine izvorne „Srbije protiv nasilja“ gotovo i da nema.
Mediji nisu naučili ništa
Posle skoro dva meseca državne kampanje pokrenute posle masovnih ubistava, Ministarstvo unutrašnjih poslova je saopštilo da je predato više od 104.000 komada oružja i minsko-eksplozivnih naprava. Ipak, broj teških krivičnih dela nije ništa manji nego prethodnih godina. Jednostavno, nasilje ne može nestati samo oduzimanjem jednog od alata kroz koje se kanališe, već korenitim promenama čitavog društva koje nasilje svakodnevno upija iz tabloida milionskog tiraža i sa ekrana, od medija koji „ruše rekorde gledanosti“.
Zato nije bilo iznenađenje što su tabloidi, kada je u okolini Bora nestala dvogodišnja devojčica Danka Ilić, svaki trenutak pokušavali da iskoriste za ekskluzivu. Deset meseci nakon masovnih ubistava u Ribnikaru, Malom Orašju i Duboni, ponovo smo gledali istu sliku: senzacionalistički naslovi, neproverene i netačne informacije, skupljanje klikova i zarade na ljudskim emocijama… Ukratko, kršenje svih novinarskih i ljudskih etičkih kodeksa.
Kasnije se ispostavilo da su devojčicu dvojica muškaraca udarila automobilom. Njenog tela još nema, a tabloidi i dalje koriste svaki trenutak da na tragediji „otkinu“ još neki dinar. Kao što su radili i pre godinu dana, nakon dva masovna ubistva. I što su nastavili da rade do danas, a neće se zaustaviti ni u budućnosti – sve dok to donosi čitanost.
Nije samo ponašanje medija nalik onom od pre godinu dana. I predsednik Srbije je, jašući na krilima populizma, nakon slučaja Danke Ilić ponovo počeo da spominje vraćanje smrtne kazne. Dobro znajući da je Srbija obavezana međunarodnim konvencijama koje istu zabranjuju.
Nešto je trulo u državi Srbiji
Tadašnja premijerka Srbije Ana Brnabić često je govorila da 3. i 4. maja sistem nije zakazao. Zaista, sistem nije zakazao, jer uopšte ne postoji.
Zakazalo je celo društvo, ostavivši roditelje da se sami bore za sećanje na svoju ubijenu decu. Iako prepušteni sami sebi, roditelji iz „Ribnikara“ uspeli su da se izbore za memorijalni centar. Nakon meseci protesta, molbi i sukoba sa roditeljima i nastavnicima koji su želeli da se deca vrate u taj deo škole, Vlada Srbije je donela odluku da se za žrtve iz „Ribnikara“ izgradi memorijalni centar. Ali još uvek bez detaljnijeg plana kako će on da izgleda i gde će se nalaziti.
„Taj memorijalni centar ne treba nama. Ja sad pričam u ime naše porodice. Nama je Ana u srcu i njen memorijal je meni u srcu. Memorijalni centar je potreban ovom društvu baš zbog svega o čemu smo pričali, zbog kolektivnog odsustva saosećanja i zajedništva. To je, po mom mišljenju, poenta memorijalnog centra“, rekla je u intervjuu za „Vreme“ Ninela Radičević, majka ubijene Ane Božović.
Sa druge strane, roditelje ubijenih u Duboni i Malom Orašju gotovo da niko ne spominje. Zahvaljujući portalu Javni servis i angažmanu Verana Matića, saznali smo da se ranjeni iz Dubone i Malog Orašja još oporavljaju, da su neki od njih prošli kroz višestruke hospitalizacije, da ogroman deo troškova lečenja snose sami. Neki od ovih ranjenih mladih ljudi ranije su izdržavali čitava domaćinstva. Danas su ne samo onesposobljeni da rade, već i gurnuti duboko u provaliju siromaštva.
„Nešto je trulo u državi Danskoj“, rekao je Hamlet u drami Vilijema Šekspira. Samo devet sati od pucnjave u OŠ „Vladislav Ribnikar“, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je javnosti izneo plan za suzbijanje truleži u Srbiji. Devet sati za problem za čije rešavanje su potrebne godine.
Godinu dana je prošlo od tragedija koje nisu promenile Srbiju.
Nova taktika studenata i građana da od popodnevnih, pa sve do jutarnjih časova blokiraju bitne delove, ne samo Beograda već čitave Srbije ima i drugih problema pored policije, a to su vrućine. Temperatura asfalta, u danu kada se ona kreće oko 35 stepeni, vrlo lako ide i preko 50 stepeni Celzijusa
Žiža Stojanović je bila članica pozorišta u Nišu, Novom Sadu i Beogradu, a u karijeri je odigrala više od 120 pozorišnih uloga
Dok vlasti u javnosti vode pronatalitetnu politiku, za brigu o deci nedostaju osnovne regulative. Šta nedostaje i kakvi su podaci?
Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama ipak neće otkupiti knjige Milorada Ulemeka Legije
Autobusi ne saobraćaju, stanice ne dižu slušalicu, a radovi na putevima blokiraju ulaz u Beograd. I „Srbijavoz“ je naprasno obavestio putnike da obustavlja saobraćaj zbog dojave o bombama. Kako stići u glavni grad Srbije na protest 28. juna
Ako se akcije brzopoteznog postavljanja barikada i blokada istovremeno na mnogo lokacija i povlačenja kada dođe policija nastave, režim je nagrabusio
Nikad se još nije desila istovremena blokada svih većih gradova u zemlji za puka dva sata. Sada jeste. Studenti i građani tu neće stati, jer osim otpora nemaju drugog izbora. Kako će teći narodno blokiranje Srbije i što se dalje može očekivati
Pobunjeni studenti i narod mogu da bace pokoju kamenicu, ali ne mogu biti zbilja „nasilni“. Jer, Srbija je odavno u modusu samoodbrane od režimskog nasilja, onog koje uništava i briše živote
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
