Tri decenije od „Oluje“ i pada Krajine, mnogi prognanici nikada nisu zapravo napustili onu kolonu. Kako je to bilo i kako je danas? To je naslovna tema novog „Vremena“
Bliži se još jedna od naših letnjih godišnjica, onih koje se negde tuguju, a drugde slave. Ovaj put biće gore od prethodnih, jer sila kalendara i protoka vremena kaže da je ova godišnjica – okrugla. Trideseta.
„Vreme“ u letnjem dvobroju koji stiže u četvrtak (31. jul) donosi priče svojih novinara sa krajiškim korenima.
„Braćo Srbi, pobjeda je naša!“
U iscrpnom članku, kolega Davor Lukač se seća svog poslednjeg dana u Kninu:
„Iskočio sam iz kreveta, probudio roditelje, rekao im da se brzo obuku i sklone u kupatilo u sredini stana jer je tamo najbezbednije. Zatim sam uključio neku hrvatsku stanicu – Franjo Tuđman je upravo slao poruku Srbima da ostanu u svojim kućama, jer je počela akcija ‘Oluja’. U tom trenutku, a bilo je 5.02, započela je kanonada i nestalo struje, tako da Tuđmanovu poruku nisam saslušao do kraja.“
Seća se dobro i kolone u kojoj su se zajedno su se kretali tenkovi i mopedi, samohotke i motokultivatori, traktori i šleperi, zaprežna kola zakačena za luksuzne ‘mercedese’, ‘jugići’ ili ‘tamići’ sa preko noći sazrelim dečacima za volanima, starice u crnini potrpane u traktorske i kamionske prikolice na nemilosrdnom avgustovskom suncu.
„Pijani rezervista koji sedi na tenku ‘naoružan’ sa dve kante vina viče: ‘Braćo Srbi, pobjeda je naša.’ Mislio je da nastupa prema Zadru“, piše Lukač.
Večno u koloni
Tu je i tekst Filipa Mirilovića koji je rođen u Kotoru, dve godine nakon što su mu roditelji, zajedno sa ostalima, proterani iz Krajine. Piše da se Krajine „seća“ zapravo kroz sećanja drugih.
„Pojedini članovi moje šire porodice nikada nisu izašli iz izbjegličke kolone. I danas, trideset godina kasnije, oni životare u sjećanjima na život do 1995. godine. Sve što se dogodilo kasnije potpuno je irelevantno jer je njihov život stao u jutarnjim časovima 5. avgusta, negdje među svim onim traktorima, na putu prema Srbu u Lici, kada su u svem tom haosu još uvijek polagali nade u privremeno izgnanstvo i skori povratak kući“, piše on.
„Godine su prolazile, a oni nisu uspjevali da izgrade živote u Srbiji. Sa druge strane, odbijali su i da se vrate. Na taj način decenijama su zarobljeni negdje između prošlosti i sadašnjosti. Neki od njih nikada više nisu kročili u Hrvatsku, ni u prolazu.“
Sve tekstove o ovoj temi pročitajte u novom broju „Vremena“ od četvrtka ili se pretplatite na digitalno izdanje sa posebnim letnjim popustom.
Podsećamo i na dokumentarni film Filipa Švarma „Pad Krajine“, verovatno najbolje svedočanstvo tih dana:
Tekstove o padu Krajine pre trideset godina pročitajte u dvobroju „Vremena“ od četvrtka (31. jul) ili se pretplatite na digitalno izdanje uz poseban letnji popust
Veliki letnji popust na „Vreme“! Samo kliknite ovde, odaberite pretplatu i podržite redakciju u nezavisnom radu.
Učenici više novosadskih srednjih škola bojkotovaće u sredu nastavu kao znak podrške Dijani Hrki, Milomiru Jaćimoviću i njegovom sinu, a njihovom vršnjaku, Milanu Jaćimoviću
Zaposleni na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu pozivaju akademsku javnost svih visokoškolskih ustanova da svojim potpisom podrže peticiju za ukidanje odluke o osnivanju Fakulteta srpskih studija
Cilj kampanje „Dok nas smrt ne rastavi“ Autonomnog ženskog centra je da upozori da femicid nije iznenadna tragedija, već poslednji čin dugotrajnog nasilja koje je okolina mogla da prepozna
U Službenom glasniku je pre četiri dana objavljena Odluka Vlade Srbije o osnivanju Fakulteta srpskih studija pri Univerzitetu u Nišu. Šta to znači? Koliko profesora podržava ovakvu odluku? Konačno, čemu sve to?
U šatoru ispred Banovine, iza metalne ograde sa katancem, Milomir i Milan Jaćimović nastavljaju štrajk glađu tražeći pravdu zbog zaplene autobusa. „Mogu nas pobiti, ali ne i skloniti“, poručuje Milomir dok im prolaznici sviraju u znak podrške
Ko je od nas ikada pogledao svih 250 imena poslaničkih kandidata na listi za koju želi da glasa? Iako to nigde nije rečeno, jasno je da će studentska lista biti švedski sto. Ako je ikom bitno, moj glas imaju, sve i da mi se 249 imena ne dopadne
Aleksandar Vučić sprovodi neobjavljeni državni udar. Džaba kreči. Nema on odbranu od zahteva za pravdom. Jer kako da pogleda u oči majci koja štrajkuje glađu, umiri narod na ulicama i utiša đačiće koji na ekskurziji viču – „Pumpaj!“
Aleksandar Vučić misli da u utorak putuje za Brisel u svojstvu predsednika Republike Srbije, ali zapravo odlazi kao predsednik Ćacilenda. Na to je sam sebe sveo, samo što toga još uvek nije svestan
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
