Neizvesnost projektnog sufinansiranja, autocenzura i pritisci

Izazovi rada u lokalnim medijima ogledaju se u brojnim pritiscima koje novinari i novinarke na lokalu proživljavaju. Usled neizvesnosti projektnog sufinansiranja, stalno su pod egzistencijalnim strahom. Iz nestabilnog finansijskog stanja i lake prepoznatljivosti u maloj sredini proističu i autocenzura i pritisci koji se ne zaustavljaju na novinaru/ki, već
stižu i do porodice.

Čak 85 odsto lokalnih medija-članica Asocijacije lokalnih i nezavisnih medija „Lokal pres“ potvrdilo je postojanje kršenja slobode i prava medija, odnosno novinara, pokazuje najnovije Istraživanje o pritiscima na lokalne medije (2022 – 2024), koje je sproveo Lokal pres.

„Pojedini urednici i novinari lokalnih medija izloženi su kontinuiranim psihološkim pritiscima, koji ne moraju da budu direktni, već su posledica ukupne političke i društvene atmosfere. Dugogoročno, to ostavlja ozbiljne posledice na njih, zbog čega su organizovali ili tražili psihološku podršku“, navodi se u Istraživanju Lokal presa.

Neizvesnost projektnog sufinansiranja – koren mnogih problema

Projektno sufinansiranje je model od koga zavise mnogi mediji. To da li će im projekat „proći“ na konkursu određuje mnogo toga. Po Zakonu o javnom informisanju i medijima, svi gradovi i opštine dužni su da konkurs za sufinansiranje medijskih projekata raspišu do prvog marta. Pokazalo se da se zakonska odredba koja bi trebalo da lokalnim medijima stvori sigurnost da će imati priliku da pokušaju da dobiju sredstva iz gradskih budžeta većinski ne poštuje.

Da se neizvesnost koju sa sobom nosi projektno sufinansiranje direktno odražava na finansijsku održivost medija, pogotovo lokalnih koji su kadrovski i finansijski slabi, smatra generalna sekretarka Lokal presa Snežana Milošević.

„Svako ’zameranje’ lokalnim vlastima uslovljava i smanjenje ili čak ukidanje sredstava iz lokalnih budžeta za informisanje građana za taj medij“, navodi sagovornica.

Članice Lokal presa beleže pad učešća u svojim prihodima od projektnog sufinansiranja, ali ne zato što im ta sredstva više nisu potrebna.

„Sredstva za informisanje građana čine visok procenat u prihodima lokalnih medija. Iz godine u godinu, ukupno gledajući, ta sredstva rastu. Tako je za model projektnog sufinansiranja 2015. godine izdvojeno preko  devet i po miliona evra, a samo sedam godina kasnije preko 15 miliona evra. U isto vreme, članice Lokal presa kao nezavisni mediji beleže pad učešća u svojim prihodima od projektnog sufinansiranja od 34 do čak 84 odsto, što je slučaj u Šapcu. Ovaj pad  učešća nije prouzrokovan višim prihodima i boljim uslovima poslovanja, već političkim pritiscima. U isto vreme, provladini mediji za posmatranih sedam godina beleže rast svojih prihoda od ovog modela. Rekordni rast budžetskih prihoda namenjenih informisanju građana ostvarila je Radio televizija Vranje. Ona je svoje prihode iz budžeta 2022. godine povećala za čak 120 odsto u odnosu na 2015. godinu. Tako je medijska delatnost, ukoliko ste bliski vlasti, postala unosan posao“, objašnjava generalna sekretarka Lokal presa Snežana Milošević.

Sličan stav zastupa i istraživačica Tijana Blagojev, jedna od troje autora pomenutog Lokal presovog istraživanja.

,,Projektno sufinansiranje godinama prolazi kroz različite vrste kritika. Umesto da finansira i podržava sadržaj u javnom interesu, ovaj model to više ne ispunjava. To se vidi i prema poslednjem konkursu, gde se dešavaju stvari koje se ranije nisu dešavale. Projektno sufinansiranje više preti opstanku lokalnih medija nego što im pomaže, jer na tim konkursima, u većem broju slučajeva, novac dobijaju oni mediji koji su nekritički nastrojeni prema lokalnoj vlasti. Pojavljuju se i mediji koji zapravo nisu mediji i ta
sredstva odlaze ko zna gde. Očigledno da ne postoji politička volja da se taj problem reši. Udruženja i asocijacije pokušavaju da skrenu pažnju na ove probleme, ali i građanstvo treba više da se uključi u ovaj proces. Građanska skupšina bi mogla da bude rešenje. Tada bi moglo da se porazgovara sa građanima o načinima na koje mogu da se uključe u podršku lokalnim medijima u koje imaju poverenja. To bi, recimo, moglo da bude slanje zahteva institucijama”, smatra Blagojev.

Sagovornica dodaje da je pitanje opstanka lokalnih medija problematično i u inostranstvu.

,,Oni se takmiče sa medijima koji su na nacionalnom i međunarodnom nivou, ali i sa društvenim mrežama, rastom veštačke inteligencije… Oni u takvim uslovima treba da se utrkuju, a nemaju ni resurse ni finansijske mogućnosti da im budu pandani”, objašnjava Tijana Blagojev.

Oglašavanje još jedan teren za pritiske na lokalne medije

Čak i kada je oglašavanje u pitanju, koje je takođe potencijalni izvor zarade, lokalni mediji se suočavaju sa pritiscima u vidu otkazivanja komercijalnih ugovora, navodi se u Istraživanju Lokal presa.

„Lokalni mediji se pored projektnog sufinansiranja finansiraju od prodaje, kada je štampa u pitanju, oglašavanja, u malom broju od pretplate i stranih donacija. Ukoliko imamo u vidu da su lokalna medijska tržišta mala, finansijski slaba i nerazvijena, onda je jasno zašto su lokalni mediji na granici opstanka“, navodi Snežana Milošević.

Postavlja se pitanje kako neizvesnost projektnog sufinansiranja utiče na izbor tema kojima se konkuriše na konkursima za dobijanje sredstava, barem kada je reč o medijima koji uopšte imaju šanse da im projekat bude odobren.

Autocenzura lokalnih medija svakodnevna pojava

Prema rečima Snežane Milošević, „vremenom se pokazalo  da  je neizvesnost projektnog sufinansiranja značajan faktor koji utiče na autocenzuru lokalnih medija“.

Autocenzura dešava se već prilikom konkurisanja za sredstva iz budžeta. Imajući u vidu sve faktore, medijski radnici i radnice svesni su da im teme koje ukazuju na neki problem ili otkrivaju činjenice koje vlasti nisu po volji, jednostavno „neće proći“.

„Teme kojima se konkuriše za sredstva za informisanje građana su opšte, benigne, nezamerajuće i vrlo retko se bave istinskim problemima u zajednici: korupcijom, klijentelizmom ili temama koje mogu uzrokovati probleme vladajućoj partiji. Tako, preko
samocenzure, dolazimo do  toga da projektno sufinansranje posredno utuče i na kvalitet informisanja i odabir tema lokalnih medija“, obrazlaže Snežana Milošević.

Pored svesti novinara i novinarki o onome šta je „dopušteno“, a šta ne, cenzuru i autocenzuru izaziva još faktora. Prema rečima sagovornice, „autocenzura poslednje dve decenije beleži trend rasta usled različitih modela pritisaka koji se primenjuju na medije“.
„Nekada glavni pritisci su bile pretnje i sudski slučajevi, a danas imamo razvijen širok spektar pritisaka počev od nemogućnosti da se dođe do informacija, preko diskriminacije medija putem nepozivanja na događaje, neobaveštavanja, odugovlačenja sa odgovorima do
pretnja na društvenim mrežama. Sve  to pojačava kako autocenzuru, tako i cenzuru u medijima. Cenzura u medijima je znatno ojačala nakon privatizacije lokalnih medija i odraz je stavova vlasnika medija. Ukoliko imamo u vidu da je značajan broj tradicionalnih lokalnih medija u rukama biznismena koji pripadaju vladajućoj partiji, sve češće možemo govoriti o cenzuri sadržaja“, navodi Milošević.

Stav lokalnih novinara i novinarki po pitanju slobode u radnom okruženju;

Cenzura i autocenzura su naročito zanimljiva pitanja tokom izbornog ciklusa. S obzirom na to da su se nedavno održali lokalni izbori širom Srbije, drugi put za šest meseci, istraživačica Tijana Blagojev skreće pažnju na zabrinjavajuć fenomen.

,,Iako je 85 odsto ispitanih lokalnih novinara i novinarki navelo da nije doživljavalo pritiske tokom predizborne kampanje, u daljim koracima istraživanja izjasnili su se da nisu ni izveštavali o predizbornoj kampanji. Na taj način su izbegli pritiske. To je
zabrinjavajuće, jer pokazuje da lokalni mediji svesno ulaze u neku vrstu autocenzure”, objašnjava Blagojev.

Dodaje da pritisci na novinare i novinarke na lokalu postaju sve sofisticiraniji. Kako kaže, oni su praćeni i pozdravljani iz automobila, dok idu u prodavnicu. Da li onda uopšte možemo da ih krivimo za neizveštavanje o predizbornoj kampanji?

Dok se većina lokalnih medija priklanja autocenzuri kako bi opstala, neki se ipak odlučuju da to ne rade, zauzvrat očekujući posledice.

Sve češći pritisci na porodice novinara na lokalu

Srbija se nalazi među zemljama u kojima su novinari 2022. godine najviše puta bili zatrašivani, navodi se u izveštaju „Rat u Evropi i borba za pravo na prijavu”, Platforme za promovisanje zaštite novinarstva i bezbednosti novinara Saveta Evrope, navodi Udruženje novinara Srbije.

Na lokalu je naročito specifična situacija. Mala sredina nosi velike pritiske, koji postaju još veći kada lokalni medij ne pristaje na igru „po pravilima“. Princip „svi sve znamo“, karakterističan za manje gradove, za novinare i novinarke na lokalu može da znači svakodnevnu strepnju. Da pritisci na porodice lokalnih novinara i novinarki nisu nimalo retki i naivni dokazuje, između ostalih, primer porodice glavne i odgovorne urednice „Jugpress“-a iz Leskovca, Ljiljane Stojanović. Ne samo da njen muž, prema njenim rečima, trpi pritiske na poslu, već njen poziv utiče i na izbor radnog okruženja njihove dece.

Zbog brojnih pritisaka na lokalne medije i njihove radnike i radnice i stavljanje nekad nepremostivih prepreka za objektivno izveštavanje, postavlja se pitanje šta lokalne novinare i novinarke održava u ovom pozivu, pogotovo u njihovim lokalnim zajednicama.

„Lokalni mediji, kao i dve decenije ranije, opstaju na račun ljudi  koji u njima rade, njihovih niskih plata i velikog entuzijazma“, smatra generalna sekretarka Lokal presa Snežana Milošević.

Tamo gde nema velikog entuzijazma, građani i građanke ostaju uskraćeni za informisanje o dešavanjima u lokalnoj zajednici. Takvi predeli nazivaju se medijske pustinje.

Medijske pustinje treba istražiti i u Srbiji i regionu

,,Medijske pustinje su oblasti gde je teško ili nemoguće doći do relevantnih, raznolikih i pouzdanih informacija od nezavisnih lokalnih, regionalnih i medija zajednice, odnosno medija civilnog društva. Ne mora da znači da u određenoj oblasti ne postoji medij koji izveštava. Tu mogu postojati mediji, ali ukoliko je njihovo izveštavanje jednoobrazno, ukoliko ne postoji pluralizam informacija, ukoliko se samo jedna strana priče prikazuje, to područje može da se identifikuje kao medijska pustinja”, objašnjava istraživačica Tijana Blagojev, jedna od autorki i urednica prvog sveobuhvatnog uporednog istraživanja o stanju lokalnih medija u svih 27 država članica Evropske unije.

Istraživanje „Otkrivanje medijskih pustinja u Evropi: Rizici i prilike za lokalne medije i medije usmerene ka zajednici u EU” pokazalo je da su medijske pustinje mnogo izraženije u zemljama Centralne i Jugoistočne Evrope nego u zemljama Severne Evrope.

Postoji nekoliko faktora koji povezuju stanje lokalnih medija u Srbiji sa stanjem istraženih predela u Evropskoj uniji.

,,Nezavisnost uređivačke politike, pritisci, finansijski problemi, prepoznati su kao izazovi koji postoje i kod nas. Zabrinjavajuće je što tamo neke institucije i funkcionišu i postoji bar u nekom smislu nezavisno sudstvo i izvršna vlast. U našoj zemlji to ne postoji. Zato su medijske pustinje ovde mnogo veći problem”, smatra Blagojev.

Na pitanje da li u Srbiji može da prepozna predele koji mogu da se okarakterišu kao medijske pustinje, sagovornica izdvaja Kruševac i Šabac.

,,Mislim da medijske pustinje definitivno postoje. Neke oblasti su tome više izložene, a neke manje. Iz razgovora koje smo vodili na događajima i fokus grupama o bezbednosti lokalnih novinara i novinarki, Kruševac i Šabac pokazuju stepene zabrinjavajućeg trenda
ugrožavanja bezbednosti. Bezbednost je jedan od pet indikatora pomoću kojih se utvrđuje da li je neka oblast medijska pustinja ili nije. Zato mogu da kažem da određeni gradovi i područja u Srbiji imaju indikacije medijskih pustinja”, objašnjava Tijana Blagojev i dodaje da definitivan zaključak o tome iziskuje detaljnu analizu kao potvrdu navedene pretpostavke.

Pokazatelji medijskih pustinja

Zbog određenih sličnosti, Tijana Blagojev naglašava da preporuke iz istraživanja o medijskim pustinjama u EU mogu da se primene i u našoj državi.

,,Mora da se promeni činjenica da nedostaju podaci o gledanosti i čitanosti na lokalu, što otežava uvid u analizu publike. Treba organizovati okrugle stolove gde bi se utvrđivalo šta je za određenu lokalnu zajednicu javni interes (a to već postoji u našem medijskom zakonodavstvu), pa bi se na osnovu toga organizovali konkursi za projektno sufinansiranje. Građanska skupšina, o kojoj razmišljaju udruženja, bi mogla da bude rešenje. Država treba da bude svesna da problemi nisu isti u svakoj lokalnoj zajednici i da kriterijumi za dodelu sredstava treba da budu jasni i transparentn”, navodi Blagojev.

Nalazi drugih zemalja i zaključci na osnovu drugih istraživanja nisu dovoljni, jer su medijske pustinje kompleksna pojava koja zahteva posvećenost. Zato istraživačica Tijana Blagojev smatra da je neophodno uraditi istraživanje o medijskim pustinjama u Srbiji i zemljama u regionu i uporediti podatke sa istraživanjem o medijskim pustinjama u Evropskoj uniji. Dodaje da su solidarnost i zajedništvo medijske zajednice veoma važan faktor za poboljšanje svih problema u svetu medija.

Autorka je studentkinja druge godine novinarstva na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu

* Multimedijalna priča nastala je u okviru predmeta „Onlajn novinarstvo“ na drugoj
godini osnovnih studija novinarstva na Fakulteta političkih nauka – Univerzitet u
Beogradu. Mentor i predmetni nastavnik: doc. dr Marko Nedeljković.