Monstrumi među nama: Kako su ubili Lazu

U ponedeljak ujutro dragi i vazda veseli pas Laza i ja krenusmo u jutarnji đir. Dugu šetnju, koja toliko prija i meni i njemu, ostavljamo za popodne. Poznata je trasa za dugi špacirung: novosadskom ulicom Jerneja Kopitara, u kojoj živimo, do kraja, pa onda šodroškom dolmom do rampe, i nazad. Otprilike, tri kilometra. Idealno bi bilo pet, kažu lekari, ali nije ni ovo baš tako loše.

LEE00726

Odlazimo samo do kraja ulice, par stotina metara. Vodim ga na lancu, a potom ga na kraju džade puštam, da se sam vrati. Voli on to. Čim sam skinuo povodac, prihvata se nekakve male konzerve, koju prethodno nisam ni video, jer je bila u narasloj travi. Ne stižem da mu je uzmem. Nosi je kući, a ja za njim brzim hodom. Stiže, naravno, pre mene. Konzervu, koju je prethodno lizao, uzimam i bacam u smeće. Nije prošlo ni minut-dva, Laza počinje da se trese i okreće ukrug. Duško i ja ga hitro smeštamo na zadnje sedište automobila i vozimo do najbližeg veterinara. On balavi i trese se. Balavim i ja, oči su mi suzne. Odmah mi je bilo jasno da nešto jako nije dobro.

Kod veterinara stižemo za dva-tri minuta. Podiže ruke i kaže nam da nismo prvi, da donose pse u sličnom, jezivom stanju. Dok mu pokušava hidrogenom izazvati povraćanje, i daje dve injekcije, kaže nam da su šanse da preživi minimalne. Moram da vas pripremim! Priključuje Lazu na infuziju, ali niti jedna kap nije uspela da uđe u njegovo telo. Već je bio mrtav.

Umro mi je u rukama, držao sam ga uspravno, kako bi mogao povratiti. Nije uspeo.

Veterinar kaže da ima mnoga iskustva sa spasavanjem otrovanih pasa, ali da su se u poslednje vreme trovači usavršili. Koriste nešto što čak i jako velike pse usmrti za petnaestak minuta. Preuzimamo, onako izbezumljeni, Lazu, u crnoj kesi, i stavljamo ga u automobil.

Policijski uviđaj

Po povratku kući, zovem policiju. Onu konzervu vadim iz kante za smeće, pažljivo, sa kesom u rukama, smeštam je u drugu kesu, pa je stavljam u poštansko sanduče. Procenjujem da je tu najsigurnije mesto, da ne bi mačke ili neko drugi došao u dodir sa njom. Ne mogu da budem siguran da je to što se nalazilo u konzervi otrov, možda je i nešto drugo u pitanju. Ali, male su šanse da je nešto drugo pojeo a da to nisam video.

Policiji dajem izjavu, dolazi potom ekipa za uviđaj, koja preuzima konzervu.

Odlazimo potom u policijsku stanicu na Satelitu sa crnom kesom u autu. Dajem izjavu profesionalnom i ljubaznom inspektoru, koji obaveštava tužioca. Tužilac naređuje (taj izraz se koristi) obdukciju i toksikološku analizu Lazinog tela. Delo kvalifikuje kao ubijanje i zlostavljanje životinja (član 269 KZ). Čekamo analizu, nadamo se da će biti brzo gotova, za nekoliko dana.

Tri veterinara su me već, direktno ili preko zajedničkih prijatelja, zamolili da im dostavim rezultate obdukcije. Da znaju protiv čega se zapravo bore. Poznati su strašni otrovi, kao što je kreozan ili tako što slično, ali ovo bi moglo da bude i nešto žešće.

Minska polja žestokih otrova

Sutradan čujem da su se još neki psi na Šodrošu otrovali. Nemam snage da proverim tačnost informacija. Do mene, međutim, dolazi da je slučajeva, sličnih Lazinom, bilo i u proteklih petnaestak dana. I da je to mesto, kraj naše ulice, prema dolmi, zajednički imenitelj svima. Prijateljica mi prosleđuje post jedne žene čiji je pas takođe promptno umro pošto je takođe pronašao malu konzervu na kraju naše ulice.

Zašto za sve to nisam čuo i zašto nisam bolje pazio, pitam se, krivim sebe. Možda i nisam baš potpuno i samo ja kriv, možda smo krivi svi zajedno jer o ovakvim stvarima ćutimo i okrećemo glavu kao da nas se to ne tiče. S vremena na vreme, vesti o otrovanim životinjama dospevaju u medije, ali se vazda nađu u nekakvim njihovim zakucima.

Udruženja za zaštitu životinja se trude, skreću pažnju, upozoravaju, ali nema ko da ih čuje. A gradovi i sela su nam, izgleda, minska polja otrova. Samo je pitanje kada će ko stati na pogrešno mesto.

Osvešćivanje

Krivim sebe i zato što o ovome nisam ranije pisao, odnosno više ovoj temi posvećivao pažnju. Tek kada se tako što dogodilo mom članu porodice, psu koji je sa nama sedam godina delio dobro i zlo, osvestio sam se. Nema opravdanja za to!

Ali ipak, hajde da i ovaj Lazin slučaj bude povod da o svemu dobro razmislimo i nešto preduzmemo. Dužni smo to svi tim predivnim bićima koja su otišla u najstrašnijim mukama, nedvosmisleno i sigurno u Raj, ako tako što postoji.

Kao prvo, hajde da pokušamo da na nadležne institucije utičemo da problem shvate ozbiljno. Mislim na policiju, komunalnu policiju, tužilaštvo i veterinarske inspekcije. Ako je otrov tako jak da usmrti velikog psa za petnaestak minuta, ne treba biti stručnjak pa zaključiti da je on izuzetno opasan i za ljude, pogotovo decu. Pa zar treba da se desi tragedija, da neko dete nastrada, kako bismo se osvestili da smo okruženi monstrumima koji ubijaju mačke i pse onako, iz čiste zabave, da zadovolje svoje ko zna kakve frustracije. I koji su pritom uvereni da nikada za to neće odgovarati. Hajde da neko od njih završi u zatvoru, kako zakon predviđa, da se tako pošalje poruka da tako što nije dozvoljeno činiti.

Udruženja za zaštitu životinja rade mnogo toga, mnoga od njih jedva preživljavajući, ali platformu je neophodno proširiti i na medije i institucije, i druge organizacije. Sistem upozoravanja na otrovana područja, pa to se lako može osmisliti. Medijska pažnja, brza reakcija države, društvene mreže… Pa, zar bi to bio neki veliki problem? Potrebno je samo malo volje.

Na kraju, postavlja se pitanje kako neko, bilo ko, može da dođe u posed tako strašnih otrova! Sa takvom, ultrabrzom smrtnošću, oni predstavljaju opštu opasnost. Ne smem ni da zamislim šta bi neki bolesni um mogao sa njim sve da učini. A takvih ne nedostaje.

Upozorava me prijatelj pravnik. Postoji još jedno krivično delo koji se može dovesti u vezu sa opasnim otrovima namenjenim životinjama. To je član 278 KZ – izazivanje opšte opasnosti.