Prema proceni najnovije studije koju je izradila Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj (NALED), Srbija treba da uloži 4,2 milijarde evra u kanalizaciju i 1,3 milijarde evra u postrojenja za prečišćavanje voda.
Prema procenama, u Srbiji ima oko tri miliona septičkih jama, a neadekvatno čišćenje i zanemarivanje može da ostavi opasne i trajne posledice po životnu sredinu.
Srbija je sa prečišćenih 14,7 odsto otpadnih voda na samom začelju liste evropskih zemalja. Manju količinu otpadnih voda od Srbije prečišćava jedino Malta, a prosek članica Evropske unije iznosi čak 80,87 odsto.
Ne radi 12 postrojenja
„Prema aktuelnoj uredbi, pravna lica će pitanje otpadnih voda morati da reše u naredne dve godine, dok je za lokalne samouprave ostavljen previše dug rok do 2040. Mi smo u okviru studije izradili mapu koja pokazuje da u Srbiji postoji 54 postrojenja za preradu otpadnih voda, od kojih 12 nije uopšte u funkciji, a prosečna starost svih postrojenja je 22 godine“, rekao je direktor za održivi razvoj u NALED-u Slobodan Krstović.
Kako podseća, novija postrojenja imaju Bačka Topola, Leskovac, Kruševac, Vranje, Raška, Šabac i oni mogu biti ogledni primeri za ono što nas čeka u budućnosti.
Krstović naglašava da izgradnji postrojenja mora da prethodi izgradnja kanalizacione mreže, na koju je priključeno svega dve trećine stanovništva. Trećina domaćinstava i dalje koristi septičke jame kao jedinu zamenu za otpremanje otpadnih voda.
Nedostatak školovanog kadra
Srbiji je pre svega neophodna kadrovska analiza i plan za budućnost, kao i podizanje svesti građana o ličnoj odgovornosti, rekao je ranije za „Vreme“ Dragan Povrenović, profesor na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu
“Pošto je ovo apsolutno problem čitave države, onda se to mora posmatrati u celini, novac koji se ulaže u rešavanje ovog problema pripada ravnomerno svakom stanovniku Srbije, ma gde da živi”, kaže Povrenović.
Beograd nema postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda koje se sada naprosto ulivaju u Dunav.
U Srbiji tek svaka peta opština ima postrojenja za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda, dok ih nemaju ni drugi veliki urbani centri pored glavnog grada, Novi Sad i Niš.
Neophodno je imati na umu, kaže Povrenović, nedostatak stručnog kadra u Srbiji.
„Zbog toga se u prošlosti odustajalo od izgradnje postrojenja, uz izgovor da nema sredstava, a što je još mnogo gore, nema ni dovoljno stručnog kadra koji bi ta postrojenja održavao u radnom režimu“, upozorava Povrenović.
„Pošto se mahom radi o biološkom prečišćavanju otpadnih voda, neophodno je čitav sistem održavati u životu, pa male greške mogu dovesti do neželjenih efekata i na kraju, prestanka rada sistema“, upozorava on.
U ranim osamdesetim bio je jedan talas izgradnje različitih postrojenja širom zemlje, ali, kako kaže, „čim su puštena u rad i kada ih je bilo potrebno održavati u funkciji, to nismo umeli da uradimo“
„Uz sve to, nije bilo pozitivnog pritiska koji bi naterao sve odgovorne da se ovim problemom bave na način da se o svakom uloženom dinaru vodi računa. Tek pod pritiskom spolja i našim težnjama da ne budemo na začelju evropskih zemalja u ovom kontekstu, ponovo se više govori o ovom problemu i pokušava se da se poboljša situacija“, nastavlja naš sagovornik.
„Tu dolazimo do toga da se i danas kaže da određeni grad ‘dobija’ postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda. Kada se god nešto dobije, a ne zaradi, onda se to i ne čuva kako bi trebalo”, zaključuje Povrenović.
