Horder u komšiluku: Treba mi baš sve

Šta biste uradili da vam buve i pacovi nadiru u kuću iz komšijinog dvorišta?

U jednoj ulici u gradu na zapadu Srbije, upravo to se dešava. Prolećnu svežinu potisnuo je težak miris buđi, a pogled na bašte zaklonile su planine starih kofera, raspadnutog nameštaja i praznih konzervi. Ovde, međutim, nije reč o pukoj aljkavosti ili nemaru.

Hordovanje, ili patološko sakupljanje stvari, fenomen je koji se često pogrešno razume. Iza otpada, krije se čovek zarobljen u nemogućnosti da se odvoji od predmeta, koje ostatak sveta vidi kao smeće.

Nečije đubre tuđe je blago

Milena već četiri godine živi „ograda do ograde“ sa horderom. Njen komšija, čovek od sedamdesetak godina, počeo je intenzivno da sakuplja stvari nakon smrti majke.

Ono što je počelo kao zapušteno dvorište, ubrzo je postalo „deponija“ koja se sada preliva i na ulicu.

„Odmah sam primetila da donosi neke stvari koje skladišti u dvorištu. U nekom trenutku sam ga pitala o čemu se radi, a on je rekao da to prodaje na buvljaku“, objašnjava Milena.

Međutim, ta prodaja se nikad nije dogodila. Umesto toga, stvari se samo gomilaju – od nameštaja iz osamdesetih, preko dečijih kolica, do konzervi hrane za pse.

Foto: Pixels/Agung Ramadhan

„Mi, svi ovde u ulici, smo u potpunom paklu”, kaže Milena. „Letos sam mu čak dala džakove, pošto nisam mogla da živim od muva, buva i pacova, da samo pokupi to što je na mojoj strani ograde. Naravno da nije, nego je čak uzeo džakove i negde sakrio – ‘možda će mu to zatrebati’”, dodaje ona.

Kao posebno strašnu Milena opisuje sudbinu životinja u komšijinom dvorištu. Ima tri mačke, koje se nekontrolisano razmnožavaju, te dva puta godišnje dobije i po 20 novih mačića. Zbog loših higijenskih uslova, većina ugine.

Milena je pokušavala da udomi mačiće. Komšiluk je čak jednom skupio novac za sterilizaciju životinja, međutim, njihov vlasnik to nije dozvolio.

Ko je kolekcionar, a ko horder

Lekari ne vide ovakvo gomilanje kao bezazlenu naviku. Ono se izučava od devedesetih godina.

Psihijatar Nebojša Baračkov objašnjava da hordovanje u srpskoj klasifikaciji bolesti još uvek nije jasno odvojeno od opsesivno-kompulzivnog poremećaja (OKP). U Sjedinjenim Državama, na primer, prepoznaje se kao zasebno.

„Ključna razlika je u tome što ljudi sa OKP-om često osećaju distres, shvataju da ih te misli muče i nekada bi i sami želeli da raščiste prostor“, objašnjava Baračkov. (Pod pojmom distres, lekari podrazumevaju osećaj zabrinutosti, straha ili teskobe, koji otežavaju normalan život.

Foto: Pixels/Murat Halıcı

Nasuprot njima, horderi svoje ponašanje vide kao normalno. „On shvata kao racionalno to što ne želi da baci pocepanu majicu od pre 14 godina“, kaže doktor.

Poremećaj je izraženiji kod starijih osoba, a poznato je i da horderi mogu da „sakupljaju“ životinje.

Baračkov ističe da se granica između kolekcionarskog sakupljanja predmeta i patologije prelazi kada sakupljanje naruši zdravlje, bezbednost i društveni život.

„Ako neko ima garažu samo za čuvanje ploča, a dnevna soba mu je uredna, znači to njemu ne kvari kvalitet života. A hordovanje uvek predstavlja problem”, objašnjava Baračkov. Dodaje da ti problemi obično budu zapuštanje lične higijene, otežano kretanje kroz stan zbog količine stvari, društvena izolacija, najezda štetočina, pa čak i opasnost od urušavanja nagomilanog smeća.

Problem koji svi vide, ali skoro niko ne razume

Milena kaže da ostali stanovnici u kraju nemaju svest o dubini psihološkog problema njenog prvog komšije.

„Pokušavam kod ostalih da izazovem razumevanje. Možda je naivno, ali verujem da je to problem zajednice i pitanje ne samo higijensko”, dodaje ona.

Baračkov objašnjava da se o horderima malo govori, te da su u društvu vrlo stigmatizovani. Problem je utoliko veći zato što oni sami „u patologiju beže” skrivajući se od društva. Od njega su izolovani i zbog toga što, jednostavno, „niko ne želi da im dođe u kuću”.

Foto: Pixels/Narmin Aliyeva

Milenina ideja da, zajedno sa drugim susedima, pokuša da sakupi novac i otkupi smeće iz pretrpanog dvorišta propao je, jer su uvideli da bi stvari kroz neko vreme ponovo počele da se gomilaju. Shvatili su da na taj način ne rešavaju srž problema.

Njen rođak pokušao je da pozove komunalnu službu, međutim rečeno im je da „oni nemaju prava da ulaze na privatan posed”. Mileni se uključivanje policije činilo kao nasilna mera prema bolesnom čoveku – „pisanje kazne, koju on nema da plati”.

Ako neko krvari, nećemo ga pustiti da umre

Najveći izazov u lečenju hordera je to što oni nemaju uvid u svoje stanje.

Baračkov kaže da se lečenje zbog toga obično započinje „intervencijom” – kada se bližnji okupe da reaguju ili alarmiraju državne službe.

„Postoji mogućnost mere obaveznog lečenja, ako to predstavlja stalni komunalni problem, izvor infekcije i slično. Sudija može da naloži da se osoba javi psihijatru”, priča doktor.

„To jeste poremećaj. Negovanje poremećaja ili ‘pusti ga, neka ga’ isto je kao da pustite nekog da krvari. Nećemo nikoga pustiti da krvari – iskrvariće i umreće”, kaže Baračkov. Kaže da je važno prepoznati problem, kako bi država mogla da reaguje preko sistema zdravstvene i socijalne zaštite.

Foto: Pixels/Timur Weber

Doktor ističe da nije samo do toga što horder ima lični problem, već što ugrožava i ljude oko sebe. „Nakupiće pun stan novina, nešto će se zapaliti, izgoreće cela zgrada, stradaće još ljudi pored njega”, navodi primer.

Baračkov kaže da država ima mehanizme da pomogne i čoveku koji je horder i okolini koja trpi posledice. Ipak, ljudi obično nisu upoznati sa tim koje zakonske mehanizme mogu da koriste, jer ne postoje u potpunosti utabane staze.

„Ljudski je pružiti pomoć, a ne pustiti nekoga da tone u patologiju”, zaključuje Nebojša Baračkov.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!