Jednom je preko interneta rešila slučaj nestalog mladića u Sjedinjenim Državama. Nemica Henrike Heren i dalje pasionirano traga za mrtvima i nestalima i o tome govori za „Vreme“
Mrtvac kojeg nema ko da identifikuje nije retkost u Sjedinjenim Državama, takvih bude preko četiri hiljade godišnje, sve se uredno objavljuje u javnim bazama podataka.
Henrike Heren je to oduvek zanimalo. Još kao devojčica je bila luda za krimićima. Traganje za nestalima preko interneta joj je nešto poput hobija i opsesije.
Česti su, dakle, mrtvi bez igde ikoga u SAD, ali mladić kojeg je zgazio automobil dok je pretrčavao autoput u Arizoni u februaru 2004. godine bio je ipak poseban. Jer, fotografija tela prikazivala je zlatni lanac sa krstom oko vrata.
Heren je doduše sliku videla tek deset godina kasnije (2014), ali joj se lampica odmah upalila.
Zvali su je na sahranu
Setila se vesti da su roditelji iz Teksasa istog tog februara 2004. prijavili nestanak sina. Imao je bipolarni poremećaj. Nosio je zlatni lanac sa krstom.
„Još znam osećaj kad sam poredila slike i pomislili da je to to. Bila sam sigurna i naježila sam se“, ispričala je Henrike Heren za naš njuzleter Međuvreme.
I tako je Henrike – Nemica koja u tom trenutku živi u Irskoj – telefonirala u Teksas. Mislila je da će je držati za ludaču. Euforija i strah.
Ipak su joj poverovali. Telo je ekshumirano, DNK se poklopio. Roditelji su konačno sahranili svog Troja Grambina – tako se zvao pokojni mladić. Zvali su Henrike na sahranu.
„Volela bih da svako ima nekog“
Heren (34) danas radi kao psihološkinja u staračkom domu u Hanoveru. Trenutno je na porodiljskom odsustvu sa drugim detetom. I naravno, dalje traži mrtve i nestale, to joj ne da mira.
„Uvek kad vidim da je neko neidentifikovan pitam se zar nema neke porodice da traga? Volela bih da svako ima nekog ko se za njega bori, ali nažalost to nije tako“, kaže.
Dugo je tragala samo po američkim bazama podataka koje su prilično pedantne. Ali, onda joj je dodijalo što u njenoj Nemačkoj takvih baza nema. Ili su šture, ili razbacane po pokrajinama.
„Onda sam rešila da sama napravim bazu“, kaže Heren. Tako već par godina postoji UniVer, baza sa već preko četiri stotine nestalih i osamdesetak neidentifikovanih mrtvih na nemačkom govornom području.
Pisao je o tome Špigel, javljao javni servis. Tako su se neki javili Henrike i sada ima pomagače, povezuje se sa ljudima koji rade slično u drugim zemljama.
Doduše, policiju nije uspela da privoli na zvaničnu saradnju. Sve plaća iz svog džepa.
Nekada su podaci oskudni
„Imam različite izvore na internetu, policiju, baze, novinske članke. Tražim ljude koji nisu identifikovani ili one koji su nestali. Ako nisu nađeni duže od dve godine, onda ih uvodim u bazu podataka“, kaže.
Ponegde ima fotografije, drugde samo policijske skice. Neka tela su pronađena još sedamdesetih. O nekima se zna svašta, o drugima ima jedva za jednu rečenicu.
„To me rastužuje. Znam da sa tako malo informacija teško može da se reši slučaj“, kaže nam Henrike.
Javnost nekad godinama priča o slučaju nestalog deteta ili devojke, ali njoj je posebno krivo što nestanci starijih ljudi jedva da naiđu na pažnju.
Mužu ne pokazuje slike
Razdragana je što govori za srpski njuzleter. Kaže, nikad se ne zna – možda neko iz Srbije traga za nekim ko je stradao u Nemačkoj.
Da li je ikada posle mladića iz Arizone uspela da reši neki slučaj? „Ne znam. Možda je neko uspeo uspomoć UniVera, ali mi nije javio.“
I tako Henrike Heren nastavlja sa neobičnom misijom. Zar joj partner ne kaže nekad da bolje uveče pogledaju neku seriju nego što ide kroz slike mrtvih i nestalih?
„Ne, od početka je znao u šta se upustio. Doduše, on je osetljiv pa mu ne pokazujem slike.“
Da li je ukidanje statusa Generalštabu znak da će se to desiti i drugim kulturnim dobrima u zemlji, pitaju u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, i pomišljaju da će biti ukinuti
Nakon dva požara (podmetnuta?), gradska vila u Krunskoj 66 na Vračaru je, naravno, nebezbedna. Aktivisti koji se bore za očuvanje arhitektonskih vrednosti ovog dela Beograda traže da joj se sačuva fasada a time i karakter ambijentalne celine
Studenti Akademije umetnosti u Novom Sadu, članovi pozorišta „Promena“, traže pravdu za 14 stradalih u novosadskoj nesreći, za svog kolegu Relju Stanojevića i sve uhapšene nakon protesta. U SNP pred svaku predstavu izgovaraju imena poginulih, Udruženje dramskih pita koliko još ljudi treba da pogine. Ali ih vlast ne čuje
Nema dana da se u Beogradu odlukom srpske ili gradske vlasti ne poruši neko njegovo znamenje. Zato Beograđani ovih dana idu gradom i fotografišu ga, za uspomenu
UNHCR, Komesarijat za izbeglice i migracije Republike Srbije i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti obratili su se finansijskim institucijama kako bi bio omogućen i unapređen pristup platnim računima za izbeglice i tražioce azila u Srbiji
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
