Jednom je preko interneta rešila slučaj nestalog mladića u Sjedinjenim Državama. Nemica Henrike Heren i dalje pasionirano traga za mrtvima i nestalima i o tome govori za „Vreme“
Mrtvac kojeg nema ko da identifikuje nije retkost u Sjedinjenim Državama, takvih bude preko četiri hiljade godišnje, sve se uredno objavljuje u javnim bazama podataka.
Henrike Heren je to oduvek zanimalo. Još kao devojčica je bila luda za krimićima. Traganje za nestalima preko interneta joj je nešto poput hobija i opsesije.
Česti su, dakle, mrtvi bez igde ikoga u SAD, ali mladić kojeg je zgazio automobil dok je pretrčavao autoput u Arizoni u februaru 2004. godine bio je ipak poseban. Jer, fotografija tela prikazivala je zlatni lanac sa krstom oko vrata.
Heren je doduše sliku videla tek deset godina kasnije (2014), ali joj se lampica odmah upalila.
Zvali su je na sahranu
Setila se vesti da su roditelji iz Teksasa istog tog februara 2004. prijavili nestanak sina. Imao je bipolarni poremećaj. Nosio je zlatni lanac sa krstom.
„Još znam osećaj kad sam poredila slike i pomislili da je to to. Bila sam sigurna i naježila sam se“, ispričala je Henrike Heren za naš njuzleter Međuvreme.
I tako je Henrike – Nemica koja u tom trenutku živi u Irskoj – telefonirala u Teksas. Mislila je da će je držati za ludaču. Euforija i strah.
Ipak su joj poverovali. Telo je ekshumirano, DNK se poklopio. Roditelji su konačno sahranili svog Troja Grambina – tako se zvao pokojni mladić. Zvali su Henrike na sahranu.
„Volela bih da svako ima nekog“
Heren (34) danas radi kao psihološkinja u staračkom domu u Hanoveru. Trenutno je na porodiljskom odsustvu sa drugim detetom. I naravno, dalje traži mrtve i nestale, to joj ne da mira.
„Uvek kad vidim da je neko neidentifikovan pitam se zar nema neke porodice da traga? Volela bih da svako ima nekog ko se za njega bori, ali nažalost to nije tako“, kaže.
Dugo je tragala samo po američkim bazama podataka koje su prilično pedantne. Ali, onda joj je dodijalo što u njenoj Nemačkoj takvih baza nema. Ili su šture, ili razbacane po pokrajinama.
„Onda sam rešila da sama napravim bazu“, kaže Heren. Tako već par godina postoji UniVer, baza sa već preko četiri stotine nestalih i osamdesetak neidentifikovanih mrtvih na nemačkom govornom području.
Pisao je o tome Špigel, javljao javni servis. Tako su se neki javili Henrike i sada ima pomagače, povezuje se sa ljudima koji rade slično u drugim zemljama.
Doduše, policiju nije uspela da privoli na zvaničnu saradnju. Sve plaća iz svog džepa.
Nekada su podaci oskudni
„Imam različite izvore na internetu, policiju, baze, novinske članke. Tražim ljude koji nisu identifikovani ili one koji su nestali. Ako nisu nađeni duže od dve godine, onda ih uvodim u bazu podataka“, kaže.
Ponegde ima fotografije, drugde samo policijske skice. Neka tela su pronađena još sedamdesetih. O nekima se zna svašta, o drugima ima jedva za jednu rečenicu.
„To me rastužuje. Znam da sa tako malo informacija teško može da se reši slučaj“, kaže nam Henrike.
Javnost nekad godinama priča o slučaju nestalog deteta ili devojke, ali njoj je posebno krivo što nestanci starijih ljudi jedva da naiđu na pažnju.
Mužu ne pokazuje slike
Razdragana je što govori za srpski njuzleter. Kaže, nikad se ne zna – možda neko iz Srbije traga za nekim ko je stradao u Nemačkoj.
Da li je ikada posle mladića iz Arizone uspela da reši neki slučaj? „Ne znam. Možda je neko uspeo uspomoć UniVera, ali mi nije javio.“
I tako Henrike Heren nastavlja sa neobičnom misijom. Zar joj partner ne kaže nekad da bolje uveče pogledaju neku seriju nego što ide kroz slike mrtvih i nestalih?
„Ne, od početka je znao u šta se upustio. Doduše, on je osetljiv pa mu ne pokazujem slike.“
Posada aviona donela niz pogrešnih odluka koje su dovele do udarca repa aviona o travnatu podlogu, a potom i u antenu van piste, piše u izveštaju Centra za istraživanje nesreća u saobraćaju o istrazi udesa aviona na letu za Diseldorf u februaru 2024. na Aerodromu Nikola Tesla
Porodice žrtava u Duboni i Malom Orašju ostavljene su na cedilu, kako ekonomski tako i psihološki. Tako su ovi, prvenstveno emotivno, ranjeni ljudi dopali šaka medija koji izgleda ne brinu o tome šta bi moglo da im se dogodi
Većinski vlasnik jeste promenio upravu i smenio Dragana Šolaka. Dolazak novog direktora na čelo United Group Srbija nema nikakav uticaj na rad medija. N1 nije dobio novog direktora
Predsednik Demokratske unije Roma (DUR) Salih Saitović je povodom najava da će Srbija uvoziti radnu snagu iz inostranstva za potrebe fabrike Stelantis u Kragujevcu, pozvao državu da se „fokusira na obrazovanje i zapošljavanje domaćih Roma“
„Nepoverenje u institucije“ zvuči kao fraza, a u stvari je pošast. Šta se dešava u našoj psihi kada više ne možemo da verujemo da policija štiti nas i zakon, da nas lekari leče po savesti ili da država funkcioniše
Devojke i momci – žrtve krvave nedelje – konačno su privukli pažnju Evrope. A u zemlji, dobar deo naprednjačkog biračkog tela više se ne pita da li će biti penzija i plata ako Vučić ode s vlasti, već hoće li ih primati ako ostane
Policajka Radosavljević jedva se suzdržavala da ne brizne u plač, dok je stajala kao štit komandantu JZO Marku Kričku kada su mu građani došli na vrata
Rimski imperatori su građansko nezadovoljstvo smirivali politikom „hleba i igara“. Pokušao je to i Aca Srbin, ali bezuspešno, pa sa opredelio za „laži i šamara“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
