Beograđanin Vasilije Glomazić, i sam autor jednog romana, nedavno se sa celom porodicom našao situaciji kao kod Kafke. On se 4. januara sa suprugom i dvoje male dece automobilom uputio na sedmodnevni odmor u Bugarsku.
Na graničnom prelazu carinski službenici su ga obavestili da nad automobilom postoji zabeležba, odnosno oznaka zbog koje vozilo ne može da izađe iz Srbije, a koja je nastala jer ga javni izvršitelj duži za nešto. Za šta – ne znaju.
Pošto nisu znali da mu kažu u čemu je problem, rečeno mu je da mora da sačeka inspektora iz kriminalističke policije iz obližnjeg Dimitrovgrada. Međutim, pošto je bila subota pomenuti inspektor nije radio, pa se čekao inspektor iz Pirota koji je 50 kilometara od granice.
Nakon sat i po inspektor iz Pirota je došao, ali ni on nije mogao da objasni šta zabeležba nad automobilmom podrazumeva, ali da zna koji javni izvršitelj je u pitanju, Inspektor je pokušao da kontaktira javnog izvršitelja, ali pošto je subota ni javni izvršitelj ne radi.
Glomazića obaveštavaju da je prvi sledeći radni dan izvršitelja sreda, jer je u ponedeljak Badnji dan, a u utorak Božić. Kažu mu i da automobil mora u Pirot, jer je taj policijski inspektor iz Pirota, a dobio je potvrdu da mu je vozilo privremeno oduzeto zbog duga.
Onda su Glomazići čekali još četiri sata da dođe drugi automobil iz Beograda, nakon čega su uspeli da uđu u Bugarsku.
Kako to može?
Iako živimo u vreme kada su sve zamislive informacije (i dezinformacije) dostupne „na samo nekoliko klikova mišem“, u Srbiji ne postoji nikakav centralni registar potraživanja i dugovanja u kome bi građani mogli da utvrde da li su i zbog kojih dugovanja na meti javnih izvršitelja.
I to sve iako se vlasti hvale time da je Srbija u informatičkom smislu daleko odmakla.
Istovremeno, država Srbija ima zakone i propise koji je ne obavezuju da vodi računa o svojim građanima kada su u pitanju dugovanja i javni izvršitelji. Ti zakoni i propisi možda jesu nakaradni, ali su i dalje zakoni i propisi, i njih su usvojili oni koje su građani smestili u Skupštinu Srbije.
Tako ne postoji obaveza, i mnogi građani su to osetili na svojoj koži, da država Srbija posredstvom svojih službenika – lično, na ruke i uz nezaobilazan potpis primaoca obavesti građane koji nekome nešto duguju da su zbog tog duga dopali šaka javnim izvršiteljima.
Ako onaj ko bi građaninu trebalo da uruči rešenje o izvršenju ne nađe tog građanina on može, ali i ne mora da ostavi bilo kakav trag o neuspešnoj dostavi i uputstvo kako da dođe do tog rešenja, i o tome svedoče brojni primeri.
Zaključak je da su građani, kao i u mnogim drugim stvarima, i u slučaju javnih izvršitelja prepušteni sami sebi.
Izvršitelj mejl piše
Kako bilo, tek prva tri dana odmora, do srede, Glomazići su proveli razmišljajući šta bi dugovanje moglo da bude, jer je Glomazić od inspektora saznao da to može da bude „bukvalno bilo šta“, kako priča za „Vreme“.
Pošto ima preduzetničku radnju, nagađao je da je možda u pitanju porez, a budući da je nedavno kupio stan od čoveka koji je ostavio razne dugove i koga izvršitelj traži i na njegovoj adresi, strahovao je da bi i to moglo da bude po sredi, jer je saznao da i to može da bude ozbiljan problem iako taj dug nije njegov.
Do srede situacija je, prema njegovim rečima, podsećala na proces Jozefu K. Kada je konačno došao prvi radni dan nakon praznika Glomazić je pokušao da telefonom kontaktira izvršitelja, znajući da za to ima vremena samo od 12 do 15 časova, jer je to period kada izvršitelj odgovara na pozive. Međutim, signal je bio ili zauzet ili se niko nije javljao.
Koliko je teško kontaktirati javnog izvršitelja uverili smo se i lično, jer ni posle nekoliko poziva na javno dostupni broj telefona javnog izvršitelja nismo uspeli da ga kontaktiramo.
Dug star 12 godina
Pošto nije uspeo da ga kontaktira telefonom Glomazić je poslao mejl izvršitelju i javio inspektoru iz Pirota da ne može da kontaktira izvršitelja. Onda je i inspektor zvao izvršitelja, ali ni on nije uspeo da ga kontaktira.
Tako je Glomazić shvatio da ni pri povratku u Srbiju neće moći da preuzme automobil iz Pirota.
U međuvremenu, stigao mu je mejl javnog izvršitelja Darka Čolevića. Po Glomazićevim navodima sadržaj mejla izgleda ovako:
„Poštovani, dug prema Telekomu, imali ste dve uplate, ostatak duga iznosi 12.300 dinara. Uplatite na ovaj broj računa…“
Glomazić tada shvata da je u pitanju dug Telekomu i iz 2012. ili 2013. godine. Ne spori da je napravio dug i objašnjava kako se to desilo:
„Tada su paketi bili sa malo interneta i u stanu se telefon u jednom trenutku umesto na wi-fi konektovao na mobilne podatke, i za nekoliko otvorenih sajtova je nastao taj dug. Telekom je tada rekao da ne može ništa da učini, ja sam se iznervirao i nisam platio račun. Nisam dobijao nikakve zahteve za izmirivanjem duga, možda zato što oko godinu dana nisam živeo na adresi na kojoj bi mi stizala pošta“, kaže Glomazić.
Mejlom je pitao izvršitelja da li je bilo drugog načina da mu se naplati dug jer je preduzetnik i ima javno dostupan račun, ali nije dobio odgovor.
„Znam da komunalni dugovi zastarevaju nakon godinu dana. Dug mora da se plati, to nije sporno, ali nisam dobio nikakvo obaveštenje niti bilo kakvu opomenu. Jedina mogućnost je da je poštar ili onaj ko rešenje treba da uruči došao jednom, ali da nikoga nije bilo kod kuće“, priča Glomazić.
„Pre odlaska u Bugarsku, kao i pred svako putovanje van zemlje, proverio sam na Registru neplaćenih novčanih kazni i drugih novčanih iznosa Ministarstva pravde da li imam neka dugovanja, ali ni tu nije bilo rezultata“, kaže Glomazić.
Moglo bi se reći da priča ima hepiend, jer je Glomazić uplatio traženi iznos, prosledio dokaz o elektronskoj uplati, pa je poslata naredba policijskoj stanici beogradske opštine u kojoj živi da mu se skine oznaka sa automobila. To je prosleđeno inspektoru u Pirot, a tamo je završena dalja papirologija.
Da li je dug mogao da mu bude drugačije naplaćen, nije saznao.
Izvršitelj obavezan da dostavi rešenje
Kako je sve to što se dogodilo Glomaziću moguće, za „Vreme“ pojašnjava pravni savetnik Nacionalne organizacije potrošača Srbije Mladen Alfirović.
On je istakao da, kada su u pitanju izvršenja za komunalne i telekomunikacione usluge, ta potraživanja zastarevaju za jednu godinu, a za pravna lica za tri godine.
„Praktično je nemoguće naplatiti dug koji je iz 2012. godine. Svaki poverilac, u ovom slučaju telekominikaciono preduzeće, u obavezi je da u roku, dok računi ne zastare, podnosi predloge za izvršenje, na osnovu verodostojne isprave, odnosno neplaćenog računa“, kaže Alfirović.
Dodaje da na osnovu predloga poverioca javni izvršitelj donosi rešenje o izvršenju i da je u obavezi da ga dostavi dužniku, koji ima rok da uloži prigovor.
Zakonom je predviđeno šta prigovor može da sadrži, odnosno zbog čega se sve može osporiti izvršenje. U slučaju zastarelog duga dužnik bi to trebalo da navede u prigovoru, kao što bi trebalo da navede i ako je u međuvremenu izmirio dug.
Zastareli dugovi se ne otpisuju po automatizmu
Alfirović ističe da je veliki problem što građani nisu dovoljno edukovani i ne znaju koja su im prava i ne znaju kako funkcioniše izvršni postupak.
Jedna od bizarnosti je da ni javna preduzeća ne otpisuju automatski zastarele dugove, niti to rade sudovi. Građanin dakle mora da u prigovoru napiše očigledno – da je dug zastareo.
„Ako građanin ne uloži takav prigovor sud će doneti rešenje o izvršenju i biće sprovedena prinudna naplata bez obzira što je zastareo. Ne bi trebalo da javna preduzeća uopšte pokušavaju da naplate zastarele dugove, ali znate i sami gde živimo i kako stvari funkcionišu, pa javna preduzeća to neretko pokušavaju, upravo računajući na to da građani nisu dovoljno edukovani“, kaže Alfirović.
Poseban problem je, ističe, što građani izbegavaju da prime podneske od izvršitelja, a ako ne prime taj podnesak, propuštaju rok za prigovor.
„Retko se dešava da se građanima ne pošalje obaveštenje o zakonskoj obavezi, izvršitelji to redovno šalju. Ne može da se desi da sprovede izvršenje, a da rešenje o izvršenju ne bude dostavljeno dužniku na adresu“, kaže Alfirović.
On navodi da se izvršenja uglavnom sprovode tako što se naplaćuju sa nekog računa fizičkog lica. Izvršitelj bira sredstvo izvršenja, a ono može da bude i račun dužnika i pokretna i nepokretna imovina.
„Iz nekog razloga je izvršitelj procenio da bi u pomenutom slučaju to trebalo da bude automobil, kao pokretna imovina. Ako se dug vodi na fizičko lice, onda dug neće biti naplaćen sa računa firme. Ako je u ovom slučaju automobil registrovan na fizičko lice onda je zbog toga izvršitelj izabrao vozilo za naplatu duga.“
„U najvećem broju slučajeva se blokiraju računi fizičkih lica preko kojih primaju zarade. Izvršitelji biraju sredstva izvršenja za koja procenjuju da će najbrže moći da naplate dugovanja. To se retko radi s automobilima jer vozilo mora da se proda na nekoj aukciji, pa izvršitelji to izbegavaju da rade. Prosto mi je neverovatno zašto je izabran automobil“, kaže Alfirović.
Ne postoji baza dugovanja
On napominje da ne postoji nikakav registar dugovanja u kome bi građani mogli da provere da li i kome nešto duguju, i da je jedini način da dođu do takvih informacija da primaju podneske koje im izvršitelji šalju.
Dodaje i da je problem je što građani kada promene adresu vrlo često to ne prijave, pa svi podnesci stižu na adresu na kojoj su prijavljeni, a ne na adresu stanovanja.
„Ne postoji elektronska baza u kojoj bi građanin na osnovu JMBG-a ili PIB-a firme mogao da proveri da li ima dugovanja. Postoji u nekim slučajevima, kao što je dug za neplaćenu kartu za parkiranje, ali postojanje takve baze nije zakonska obaveza, već odluka Parking servisa“, kaže Alfirović.
On naglašava da to što potraživanja zastarevaju za godinu dana ne znači da je dug nestao, već da on i dalje postoji, ali ne može da se naplati prinudnim putem ako je istekao rok u kome potraživanje zastareva.
Alfirović posebno upozorava na troškove izvršitelja, za koje kaže da su „abnormalni“.
„Podrazumeva se da javna preduzeća imaju pravnu službu koja postupa tako što šalje predloge izvršiteljima. Međutim, oni iz nekog razloga za to angažuju advokate koji naplaćuju svoje troškove. Na kraju dug od 1000 dinara može da bude naplaćen 15.000 ili 20.000 dinara“, zaključuje Alfirović.
Šta smo naučili iz ovog slučaja?
Ako napravite dug i nadate se da će ga i neko javno preduzeće zaboraviti – varate se. Ako na vreme ne podnesete prigovor da je duga zastareo, taj dug će vam biti naplaćen, godinama kasnije.
Čak i ako nesvesno napravite dug, zaboravite da platite neki račun, niko, čak ni država kojoj plaćate porez, ustajete dok njena himna svira i divite se njenoj zastavi, neće smatrati da je njena obaveza da vas obavesti o tome.
Možda će poslati nekoga da vas o tome obavesti, ali taj neko ne mora da donese dokaz da vas je zaista i obavestio.
Iako živimo u vreme informatičkog buma, mnogo veća verovatnoća je da će se vaši lični, zaštićeni podaci naći u nekom tabloidu, nego što ćete na internetu moći da saznate da li i kome nešto dugujete, a da taj neko nema posebnu elektronsku bazu u kojoj to možete da proverite.
