„Deda Avramov“ dinar: Valuta koja je slomila hiperinflaciju

„Nažalost, jako se dobro svega sećam i čuvam one novce kao uspomenu da jednog dana unucima pokažem kako smo mi bili bezvredni milijarderi“, priča za Dojče vele penzionerka Branka Bubanj iz Novog Sada.

Ona je u vreme hiperinflacije od 1992. do 1994. bila mlada nastavnica srpskog jezika. I dalje se odlično seća neizvesnosti svakog petka kad stigne plata. „Ako sam radila pre podne petkom, onog momenta kad odzvoni kraj poslednjeg časa, bila je opšta trka šta kupiti za to nešto novca. Ako radim posle podne, pa dobijem pre nastave platu, onda zaboravi da si te nedelje nešto zaradio.

Jer platu bi za samo jedno popodne pojela inflacija čija je dnevna stopa u to vreme bila 65 odsto. Prouzrokovali su je ratovi, sankcije i nagomilani dugovi, pa je država zarad finansiranja sopstvenih izdataka štampala novac bez pokrića. To je dovelo do toga da novčanici vrednost za pola dana opadne za 50 odsto, a do kraja dana bila bi potpuno bezvredna.

„Sećam se jednom sam računala tog momenta kad smo dobili tu nedeljnu platu, vredela je deset jaja. Kad sam završila smenu, nisam mogla da kupim ni jedan jedini krompir – ne jaje, krompir“, seća se Branka Bubanj.

Benzin iz plastičnih flaša

Gotovo identična sećanja ima i Bojan Ivanović* (ime poznato redakciji) iz Rume. On se odlično seća kako su pravo iz banke jurili na gradsku pijacu kod uličnih dilera deviza, ne bi li uspeli da od plate kupe barem nešto nemačkih maraka, jer jedino su marke u to vreme imale stabilnu vrednost.

„I svako je nešto švercovao. Ja sam danju radio u državnoj firmi, onda dođem s posla, sedam u auto, idem preko granice po gorivo, dođem, prodam gorivo, opet idem na posao i tako danima“, seća se Ivanović. Gorivo se tada prodavalo u plastičnim flašama od vode. „Kupovalo na tri litre, pet litara… Ko kupi deset – e taj je bio ozbiljna mušterija. I onda ako sam ja to gorivo kupio po tri marke, ovde prodavao po pet, ostanu mi dve marke koje su onda stvarno dve marke“, priča Ivanović za DW.

Hiperinflacija u Jugoslaviji trajala je 22 meseca. Pratila je i nestašica osnovnih životnih namirnica. Na polupraznim rafovima, kaže Ivanović, mogle su da se nađu još samo bombonjere, jer to niko nije kupovao.

„Tih dana sam se namesila hleba, ne pitaj koliko, i pravila štošta od testa. Toliko da danas više ne mesim. Smučilo mi se za ceo život“, kaže Branka Bubanj.

Deda Avramov magični štapić

Tih vremena odlično se seća i profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić. On je tada bio mladi docent na Ekonomskom fakultetu, suočen s istim problemima kao i ostatak stanovništva. Seća se kako je za potrebe sindikata prevozio svinjske polutke, džemove i druge proizvode. „Malo je bilo neuobičajeno da profesori preko leđa nose polutke mesa i da ih gledaju studenti, ali to je takvo vreme bilo“, priča Savić za DW.

Sve dok se 24. januara 1994. nije pojavio ekonomski stručnjak Dragoslav Avramović i predložio, kako kaže profesor Savić, „šok terapiju“. „Imali smo 150 miliona nemačkih maraka i doneta je odluka da kovnica novca emituje 150 miliona dinara po paritetu jedan novi dinar – jedna nemačka marka. To je na svu sreću zaustavilo inflaciju“, objašnjava Ljubodrag Savić.

Utvrđeno je da se stari dinar može menjati za novi u odnosu 13.000.000:1, što je nekoliko dana kasnije promenjeno na 12.000.000:1. Time je došlo do stabilizacije monetarnog sistema koja je građanima dala nadu da će doći i do ekonomskog oporavka zemlje.

„Dragoslav Avramović je bio originalan čovek, imao je puno iskustva, radio je u Svetskoj banci, nagledao se argentinske krize i drugih kriza u svetu, pratio ta neka svetska iskustva i njegov recept je dao rezultate“, priča Ljubodrag Savić.

Dragoslav Avramović postao je tako simbol stabilnosti dinara posle hiperinflacije i imenovan je za guvernera Narodne banke Jugoslavije, a građani su ga od milošte prozvali „deda Avram“.

Foto: Branko Pantelić

„Ta se vremena nikad više neće vratiti“

Hiperinflacija u Jugoslaviji bila je druga najveća u svetu. Nastala je kao rezultat specifičnih okolnosti i kao takva se verovatno više nikada neće dogoditi – ni Srbiji, niti bilo kojoj drugoj zemlji, veruje Ljubodrag Savić.

„Ukoliko ne dođe do nekog katastrofalnog političkog scenarija kao što smo to imali devedesetih“, dodaje ekonomista Mihailo Gajić. Ali, kako stvari sada stoje, inflacija kojoj smo danas svedoci imala je svoj pik 2022. godine i sada je u padu. Projekcije Narodne banke Srbije su da će i u ovoj godini nastaviti da se smanjuje, kako bi stigla na oko 4,5 posto na godišnjem nivou.

Te projekcije deluju realistično, veruje Gajić, ali podseća da usporavanje inflacije ne znači da cene padaju, nego da nastavljaju da rastu sporije nego što je to bio slučaj u prethodnom periodu.

„Dakle, to ne znači da će se u Srbiji živeti bolje, ali stabilnost cena je važna za privredu, zato što ona omogućava kalkulaciju preduzetnika i privrednika, šta će im doneti profit, a šta neće, kako bi na osnovu toga mogli da donose odluke“, objašnjava Mihailo Gajić za DW.

Za ekonomski rast koji bi doveo do rasta plata i penzija i boljeg standarda građana neophodna je makroekonomska stabilnost, a niska stopa inflacije je samo jedna od stavki u tom paketu.

Branka Bubanj iz Novog Sada jasno oseća inflaciju u kućnom budžetu, ali nije u strahu u kom je bila devedesetih. Njena računica staje u staru narodnu „Koliko ti je krevet dug, toliko se i pružiš.

„Da je sve skuplje, jeste, ali kad imaš više novaca – nosiš italijanske cipele. Posle toga nosiš neke srednje, posle kako ti još padne standard kupuješ kineske, ali ne ideš bos. Nisi gladan, nisi bos. I barem neću ponovo praviti mekike“, kaže Branka Bubanj s olakšanjem. „Samo me to nemojte više terati.“