Godinama unazad svedočimo da država ne ispunjava svoje obaveze ni u jednom aspektu prava na adekvatno stanovanje. Kako drugačije razumeti činjenicu da smo letos imali slučaj u kom su nakon požara u jednom neformalnom naselju u Beogradu porodice sa bebama od nekoliko sedmica spavale na ulici, bez podrške nadležnih gradskih i socijalnih službi?
Najčešće se kao uzroci odsustva političkog organizovanja oko pitanja stanovanja navode privatizacija stambenog fonda devedesetih koja ne samo da je radikalno smanjila javni stambeni fond već je i podstakla izmeštanje promišljanja o stanovanju iz domena društvenog u privatno. Tu je i uporno podsticanje vlasništva kao jedinog načina rešavanja stambenog pitanja, te slaba organizovanost podstanara i drugih aktera koji bi mogli problematizovati ovo pitanje.
Uz ove razloge koji nesporno svaki na svoj način doprinose trenutnoj situaciji u pogledu mogućnosti ostvarivanja bezbednog, priuštivog i adekvatnog stanovanja za sve, potrebno je dodati i još jedan – nepostojanje stambene politike u Srbiji.
Zbog čega je stambena politika značajna za razgovore o tome kako želimo da uredimo stanovanje?
U funkcionalnom sistemu državne uprave, stambena politika bi podrazumevala da postoji prostor koji omogućava građanima da iskažu svoje potrebe vezane za stanovanje, da postoje institucije koje znaju šta su njihove obaveze i da ih poštuju, da postoje mehanizmi kontrole kako se sprovode te obaveze, da su prikupljeni kvalitetni podaci o stambenim pokazateljima kojima je moguće meriti napredak u nekom aspektu značajnom za stanovanje, te da na kraju postoje oni koji bi mogli da izađu sa konkretnim predlozima kako rešiti određena pitanja vezana za stambene potrebe u društvu. U takvom, funkcionalnom sistemu državne uprave bi se u dijalogu o javnim politikama došlo do najboljih rešenja za nagomilane stambene probleme.
Ovakav proces bi otvorio i prostor za promišljanje alternativa dominantnom shvatanju načina za rešavanje stambenih potreba građana.
Tamo gde ne postoji koherentna stambena politika, već se borba za stambeno pitanje atomizuje na nivo pojedinačnog domaćinstva, a celokupno bavljenje stanovanjem se svodi skoro isključivo na podsticanje gradnje bez postavljanja pitanja za koga je to stanovanje, gde se gradi, čime se gradi, kako se gradi i kako se uklapa u naše gradove i mesta, logično je da građani a) nemaju interesovanje za ove procese jer su uzurpirani, b) ne očekuju ništa od države u pogledu stanovanja, te na kraju odustaju od promišljanja stanovanja iz perspektive obaveza državnih organa.
Uprkos ovakvom stanju stvari, ne treba zaboraviti da postoji jasna i nedvosmislena obaveza države da obezbedi adekvatno stanovanje za sve. To, naravno ne znači da je država dužna da svima obezbedi krov nad glavom, kako se to ponekad pogrešno tumači, već da uspostavi sistem koji čine jasne politike, pravila i institucije koje će omogućiti građanima ostvarivanje ovog prava.
Ova pozitivna obaveza države vezana za pravo na adekvatno stanovanje je sadržana u čl. 11 Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, koji smo ratifikovali još pre nekoliko država – kad smo živeli u SFRJ. Detaljnijim pregledom šta sve ovo pravo podrazumeva dolazi se do kriterijuma koji su neophodni da bi se moglo govoriti o adekvatnom stanovanju. Oni uključuju pravnu zaštitu poseda, raspoloživost opreme i infrastrukture potrebne za zdrav život, sigurnost stanovanja, priuštivost, adekvatnost stambenog prostora koji treba biti takav da štiti od hladnoće, vlage, vrućine i drugih rizika po zdravlje, pristupačnost stanovanju za one grupe građana koje se nalaze u posebno nepovoljnom položaju (kao što su osobe sa invaliditetom, izbeglice, pripadnici manjina koji zbog istorijske diskriminacije ne mogu na jednakoj osnovi kao većinsko stanovništvo da ostvare pravo na adekvatno stanovanje), lokaciju koja mora biti takva da omogućava pristup radnim mestima, zdravstvenoj zaštiti, školama, obdaništima i drugoj javnoj infrastrukturi, i konačno – kulturnu adekvatnost stanovanja.
Godinama unazad svedočimo da država ne ispunjava svoje obaveze ni u jednom od ovih gore pobrojanih aspekata prava na adekvatno stanovanje.
Kako drugačije razumeti činjenicu da smo letos imali slučaj u kom su nakon požara u jednom neformalnom naselju u Beogradu porodice sa bebama od nekoliko sedmica spavale na ulici, bez podrške nadležnih gradskih i socijalnih službi? Spavale su na ulici u sred toplotnog talasa, uprkos pokušajima i formalnim zahtevima da im se obezbedi urgentno stambeno zbrinjavanje, sve dok nisu napravili nove barake u drugim naseljima koje će predstavljati trn u oku ostatku neromske populacije koja živi u okolini i u budućnosti se opet naći na udaru rešenja kojima se nalaže rušenje, koja uglavnom prethode bagerima.
Kako drugačije shvatiti i činjenicu da skoro deset godina nakon tihog beogradskog odustanka od smeštaja socijalno i stambeno ugroženih u (tobož stambene, a zapravo apsolutno neadekvatne) kontejnere, Novi Sad na isti način pristupa rešavanju problema koji sa stambenim prostorom imaju stanovnici naselja Bangladeš.
Kako drugačije shvatiti činjenicu da je CINS nedavno objavio analizu koja nam ukazuje da upoređivanje skoro 1.600 oglasa za zakup stanova u Beogradu sa zvanično prosečnim i minimalnim platama pokazuje da je većina stanova nepriuštiva ili predstavlja značajno opterećenje za budžet građana. Ovo istraživanje je pokazalo da od skoro 1.600 oglasa građanima sa prosečnom platom ostaje dostupno manje od 14 odsto stanova, a onima sa minimalnom – nijedan. Gde treba da žive mladi obućari, učiteljice, vozači tramvaja i vaspitačice?
Kako drugačije shvatiti činjenicu da je izbeglicama iz bivše Jugoslavije, raseljenima i korisnicima retkih programa socijalnog stanovanja nametnuta obaveza plaćanja poreza na zakup socijalnih stanova, koja se kosi sa svim načelima socijalne pravde i uopšte ideje da se porez plaća u skladu sa ekonomskom moći poreskog obveznika.
Postoje i brojne druge ilustracije koje pokazuju kako država ne ispunjava svoje obaveze u pogledu prava na adekvatno stanovanje. Mogli bismo ovako da ređamo unedogled.
Za mnoge od ovih gore pobrojanih problema prvi korak u rešavanju bilo bi postojanje nekakvog, bilo kakvog plana, redosleda koraka, strateškog opredeljenja.
To je i zakonodavac davno predvideo, da se stambenim pitanjima ne bavimo stihijski već po nekakvom planu. Tako je čl. 112 Zakona o stanovanju i održavanju zgrada propisano da „[R]adi ostvarivanja javnog interesa u oblasti stanovanja, odnosno radi utvrđivanja i sprovođenja stambene politike, Vlada donosi Nacionalnu stambenu strategiju i akcioni plan za njeno sprovođenje“. Istim propisom je predviđeno da Nacionalna stambena strategija treba da bude usvojena u roku od 12 meseci od stupanja na snagu ovog zakona.
Uskoro slavimo 100 meseci od stupanja na snagu Zakona o stanovanju i održavanju zgrada, a od Nacionalne stambene strategije ni traga.
Ovakva situacija, koja podrazumeva odsustvo politika koje usmeravaju odgovore državnih i drugih aktera na rešavanje stambenih potreba građana, nepostojanje sistema odgovornosti, te izostajanje politizacije ovog pitanja ostavlja prostor za svođenje stanovanja na milostinju.
U ovom konkretnom slučaju, ona podrazumeva da suveren svojom milošću odlučuje da obraduje neke kategorije građana čineći im određene ustupke.
Zato nije neočekivano da Predsednik Republike pokuša da umiri studentsku pobunu koja se širi zemljom zbog pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici i svega što se oko toga dešavalo upravo ponudom jeftinih stanova. Iz perspektive vlasti – sasvim je logično ići okolo i nuditi jeftina stambena rešenja mladima.
Jasno je da omladina ne može ni da sanja da u ovakvom sistemu reše svoje stambeno pitanje na adekvatan način, pa zašto im onda ne ponuditi nekakvo „rešenje“?
Za lakoću deljenja i obećavanja jeftinih stanova šakom i kapom potrebno je da ne postoje institucije – da nema nacionalne i lokalnih stambenih strategija, da ne postoji Stambeni savet, da nema programa stambene podrške (kojima nećemo zamarati čitaoce ovde jer su ovi instituti kao retke životinje iz nekih knjiga – postoje tu i nigde drugde, nikad viđene godinama).
U takvom brisanom prostoru, bez institucija i uz uzurpaciju ovlašćenja živimo dugo.
Zato, jednom kada se institucije oslobode i počnu da rade svoj posao, možda dobijemo prostor za donošenje neke prave stambene strategije, koja neće biti rezultat „dobre volje“ vladara već istinskih potreba građana i koja će biti zasnovana na solidarnosti, socijalnoj pravdi i demokratskim principima učešća u donošenju odluka.
Ovaj materijal objavljen je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Za njegovu sadržinu odgovorna je isključivo Inicijativa A 11 i on ne odražava nužno stavove Evropske uniije.
Autor je programski koordinator u Inicijativi A 11
Novinar Predrag Ćurčija bio je deo spora protiv biznismena Vladimir Vrbaški koji je trajao osam godina. Iako je Apelacioni sud presudio u njegovu korist, troškovi i dalje nisu pokriveni
Milan Knežević reagovao je na izjavu crnogorskog premijera Milojka Spajića o zalihama naftnih derivata, ističući da u Crnoj Gori ima više droge nego goriva
Sud u Novom Sadu smanjio je odštetu dosuđenu članovima porodice jednog od nastradalih u padu nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Umesto pet miliona dinara, sud je presudio da se isplati 3,5 miliona dinara, uz zakonsku kamatu
Kako se novosadski Spens našao na listi mesta zatočenja hrvatskih zarobljenika tokom rata devesetih, objašnjavaju za „Vreme“ stručnjaci koji se decenijama bave ratnim zločinima. I zašto su ova mesta i danas polje takmičenja u raspirivanju mržnje
Rekonstrukcija Opšte bolnice u Smederevskoj Palanci počela je 2020. uz obećanje da će za tri godine nastati jedna od najmodernijih bolnica u ovom delu zemlje. Šest godina kasnije, predsednik Srbije poredi je s javnim toaletom
Srbija je i meta-stabilna i hiper-ugrožena, i ekonomski tigar i tek što nije načisto propala, njenog predsednika i svi u svetu uvažavaju i obožavaju i hoće da ga svrgnu sa vlasti. Govor protivurečnosti imao je svoju svrhu, ali se u međuvremenu izlizao
Zašto su studentu Vukašinu Đinoviću i njegovoj majci „kobre“ oduzele karte na ulazu u pozorište? Zbog čega je smenjena Jelena Mirković, direktorka srednje škole u Loznici? Šta govori naprednjačko vređanja zaposlenih iz britanske ambasade u Aranđelovcu? I da li ste i vi postali građanin drugog reda
Ćacilend 6. marta slavi prvi rođendan. Naprednjačka okupacija Pionirskog parka govori sve o režimu Aleksandra Vučića. I mnogo o onima koji se protiv njega bune
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
