Želimir Žilnik, reditelj:
Jugoslavija nije komunistička ideja
Devedesete godine su bile – i sami znate – ne samo pljuvanje po Jugoslaviji nego hvatanje mladića od 18, 19 godina da idu da ratuju protiv ideje zajedničkog života
TEOFIL PANČIĆ: Želimire, ti i ja smo zajedno gledali predstavu. Kao režisera, a pre svega kao nekoga ko je i sam dobar deo svog filmskog opusa zapravo realizovao kao neka vrsta hroničara i političara jednog društva, jednog sistema, jedne državne konstelacije, kao nekoga ko je odrastao, živeo i formirao se u tom društvu, kako si ti doživeo samu predstavu i kako doživljavaš potrebu da se o tome govori na ovaj način?
ŽELIMIR ŽILNIK: Pre svega mislim da je predstava veoma uspela, da je interesantna, da je pre svega interesantna sa formalne tačke gledišta. To je zaista jedan iskorak, koji, imam utisak, nedovoljno i primećujemo. Prvi put i na najhrabriji način gledali smo nešto što inače pripada nekim eksperimentalnim pozorištima oko tih godina i pokušavali na jedan formalan način da u pozorišnim predstavama primenjujemo, a ovde je u stvari došlo do jedne suštinske primene, u stvari kombinacije iskustava učesnika sa predstavom. I iz tog praznog tunela koji je tako depresivno delovao kada smo se postavili u publici, učesnici su apsolutno uspeli da iskomuniciraju jednu neverovatnu količinu emocija i autentičnih i podstaknutih emocija, tako da se desilo ono što u stvari svako sanja, a ne sme da kaže, da su gledaoci bili potreseni, da sam ja video i sa leve i sa desne strane, i napred i nazad, i video i čuo jecaj, šmrcanje publike.
Jugoslavija je, u stvari, jedan koncept vezan na emocije porobljenih južnih Slovena, emocije još iz ilirskog perioda. To je jedan kosmopolitski koncept
E sad, otkuda je to? To je otuda što je predstava išla jednom linijom oko suština samog pojma – jer, šta je Jugoslavija? Jugoslavija je u stvari jedan koncept vezan u stvari na emocije tih porobljenih južnih Slovena, emocije još iz ilirskog perioda. I kakav je to koncept? To je jedan kosmopolitski koncept, još od momenta kada je on stvaran u glavama, kad nije bio realizovan. Stvarali su ga ljudi koji su bili jednim procentom pod Italijom, jednim procentom pod Austrougarskom, trećim procentom pod Turcima i govorili su o tome tako da bi normalno bilo, kao što se drugi evropski narodi oslobađaju od stranog osvajača, da se i mi, ti bednici, sirotinja, ta raja, da se nekako skrasimo i da počne da živi dostojanstveno.
I tad je taj koncept uspevao. Razume se, on je stvoren kasno. On se rodio osamdeset, devedeset godina pre nego što je stvoren. On je stvoren posle Prvog svetskog rata. I kad je on funkcionisao? On je funkcionisao samo onda kad je tu vrstu, da kažemo tog svog kosmopolitizma, uspevao da održava, a čim je prevladavalo nešto što bi se moglo zvati tribalizam, onda se taj koncept jasno zadrmavao.
Zanimljivo je da je Jugoslavija nastala posle užasnog Prvog svetskog rata, ali uz čiju pomoć, uz čiju podršku? Uz podršku tih koji su u stvari pobedili onaj prvi agresivni fašizam iz koga se rodio ovaj drugi, još agresivniji.
E sad, vidite, sve vreme postojanja te obe Jugoslavije interesantno je da ova vrsta stigmatizacije Titove Jugoslavije, koju smo mi doživeli devedesetih, da je bila prilično slična stigmatizaciji i Kraljevine Jugoslavije, s tim što smo o Kraljevini Jugoslaviji čitali, ja bih rekao, mnogo više i podataka i nekih činjenica, koje su išle u prilog, hajde da kažemo, toj kritici, a ovde je došlo do nečeg što može u pravom smislu reči da se nazove oceubistvom. Jer, Mirjana divno kaže – nismo tog mrtvaca sa’ranili. Mi ga nismo mogli da sa’ranimo, jer su se ubice naselile u kuću tog mrtvaca. Naselile su u kuću i počeli su, razume se, da rade isključivo na jednom na najsurovijoj tehnici zaboravljanja. Kad kažem najsurovijoj, šta su bile devedesete godine? Devedesete godine su bile – i sami znate – ne samo pljuvanje po Jugoslaviji, nego hvatanje mladića od 18, 19 godina da idu da ratuju protiv ideje zajedničkog života.
A šta su bila naša sredstva javnog informisanja, značajnija, od „Politike“ do televizije, i ne samo u Beogradu nego i u drugim krajevima, to su bila veća grotla iz kojih je samo kuljala mržnja. Pominjati Jugoslaviju u tom momentu, to je bilo kao: ti si za Antu Markovića, koji je bio jedan od retko pristojnih ljudi, koji se na sceni pojavio i mi znamo sa kakvom, pre svega, gomilom falsifikata, laži s jedne strane, a s druge strane stigmatizacijom to je uništeno.
I samo da kažem, da bi i drugi imali prilike da kažu neko svoje uvodno osećanje, da se na temu ovoga što govorim setim jednog mog konkretnog iskustva u vezi s tim pojmom, s jedne strane, i s tim emocijama i tim kontradikcijama. Negde sredinom devedesetih godina zvao me je neki urednik sa Bi-Bi-Sija i kaže: mi pravimo jednu seriju dokumentarnih emisija sa dogmatskim himnama socijalističkih zemalja koje su propagirale vlast komunističke partije i diktaturu proletarijata, uništavale višepartijski sistem i slobodnu inicijativu i hoćeš li molim te ti da napraviš o ovoj vašoj himni? A mi smo još uvek tada imali himnu „Hej, Sloveni“. I ja, razume se, sednem i napišem odgovor. Kažem – vrlo rado, to je jedna vrlo interesantna stvar. Pesma je napravljena još 1848. godine od strane jednog Slovaka, očajnog što je i Slovačka i Čehoslovačka tako pod nemačkom ne samo okupacijom, nego i pod tim jezikom, on je napisao tu pesmu „Hej Sloveni“ i ona je počela da se peva odmah 1849. Prvo je prevedena na hrvatski jezik i pevana je prvo u Zagrebu i petnaestak do dvadeset ljudi je zaglavilo u zatvoru zbog toga, u austrijskom zatvoru. Tome je, razume se, dodat ovaj Marš Pilsudskog, ta poljska melodija kao melodija, i ona je tajno počela da se širi među jugoslovenskim narodima, a u Prvom svetskom ratu veliki broj austrougarskih vojnika južnih Slovena hrlili su da se predaju Rusiji pevajući „Hej Sloveni“. Međutim, Rusi iz daljine, čuvši taj Marš Pilsudskog, su ih ubijali mitraljezom. Ubijeno je osam hiljada naših ljudi. I sad ja pišem Englezu i on meni odgovara i kaže: a gde je ova komunistička diktatura, gde je Titov put i tako dalje? Ja kažem: toga nema u našoj himni. On kaže: onda ću vas izostaviti iz emisije.
TEOFIL PANČIĆ: Tvoj filmski postupak u dobroj meri baziran je na dokumentarizmu i na nečemu što treba da liči na dokumentarizam. Razmišljao sam dok smo gledali predstavu, kako bi ti da si imao kamere u sali Jugoslovenskog dramskog pozorišta zabeležio taj momenat pri početku predstave, kada se intonira himna „Hej Sloveni“ i kada jedan značajan deo publike spontano ustaje i odsluša himnu stojeći. Kako je to tebi izgledalo? I šta je poruka tog čina?
ŽELIMIR ŽILNIK: Poruka je tu potpuno eksplicitna, a to je da bez obzira na sve ove pokušaje da se imputira neka vrsta novog sećanja i novog identiteta, da je to jalovo i da srcem osećaju koliko im je to nešto veštački nametnuto. Jer, ta ideja Jugoslavije nikako nije ideja kako se danas pripisuje komunističkom režimu ili srpskoj dominaciji. Obrnuto, znamo, to je prosto stvar južnoslovenskih etničkih grupa ili nacija ili plemena. I znate, sve ono što je svako od gledalaca mogao da čuje u onom neverovatno komplikovanom ličnom porodičnom stablu Dušana Jovanovića, to je nešto što je lako moguće detektovati, ne kod običnog čoveka, nego i u našoj dinastiji Karađorđevića. I naša dinastija Karađorđevića je jedna smesa ovih, onih i tako dalje.
I uopšte, ono čega smo svi mi, razume se, svesni kad govorimo privatno, kad govorimo o familijama i tako dalje, a to je da i ovaj naš glavni grad kojim se uvek dičimo kao autentično srpskim, beogradskim i tako dalje, bio je grad od dvadesetak hiljada stanovnika na kraju Prvog svetskog rata, a onda su iz cele te zemlje došli ljudi pa napravili ovaj grad od milion i po stanovnika. Hoću da kažem, sve te stvari koje smo čuli kao emocije pojedinaca, učesnika predstave, mislim da su to prosto bila razmišljanja i emocije većinskog dela ovih prisutnih gledalaca.
Ante Tomić, književnik:
Osjećam se kao jugoslavenski emigrant
Kad govorimo o ovom strašnom svijetu u kojem je nestalo solidarnosti, gde su radnici – psi, gdje radnike možeš baciti na ulicu, opet, korisno mi je to iskustvo Jugoslavije. Korisno mi je to iskustvo Jugoslavije kao neko vreme kad smo imali dobro besplatno zdravstvo, kad smo imali dobro besplatno školovanje, kad smo stanove dobivali, a nismo morali kupovati. Korisno mi je to vreme kad nas je socijalizam naučio solidarnosti, kad nas je socijalizam naučio zajednici
TEOFIL PANČIĆ: Ante, ti si kao pisac i kao kolumnista poznat kao čovek koji voli da se na neki način izruguje takozvanim velikim naracijama, velikim pričama, državotvornim, pompeznim i tako dalje. Mirjana Karanović je spomenula jestive proizvode kao jedan od mogućih elemenata nekakvog jugonostalgičnog sentimenta. Dakle, između ostalog si čest kritičar državotvornih mitologema bilo koje vrste i u ime bilo čega pravljene. Kako ti gledaš na celu tu priču? Šta je za tebe intimno sećanje na tu zemlju, da li imaš tu vrstu nostalgije bilo ona nazvana jugonostalgija ili nekako drugo i da li smatraš da je to nešto što takođe može biti na neki način i zloupotrebljeno?
Kad razmišljamo o tom prostoru koji je postao Jugoslavija – to su bile nekakve čađave palanke koje su u tih 45 godina iz srednjeg vijeka došle u industrijsko doba
ANTE TOMIĆ: Pojam se, naravno, jako zloupotrebljavao. Ja imam stanoviti zazor prema ovoj temi, ali moj zazor apsolutno nije političke naravi. Dapače, kad mi neko počne govoriti o Jugoslaviji kao o nekoj strašnoj političkoj činjenici u kojoj je bio ugnjetavan ovaj ili onaj narod, na to se momentalno naježim i počnem vikati. Moj problem je drugačiji. Baš sinoć – lijepo mi je došla na ovu temu – dogodila mi se divna stvar. Sjedili smo za večerom, bio je uključen televizor, a na televizoru nekakav dokumentarac o Andriji Hebrangu, koji je napravio njegov mlađi sin. I sad tu nešto Branko Hebrang hoda po Beogradu i pokušava saznati istinu o svom ocu i razgovara sa različitim ljudima, sa političarima. Ja imam kćer koja je u prvom razredu osnovne škole, ona ima šest i po godina. I ona jede, mi gledamo i ne gledamo taj program i u jednom trenutku se na ekranu pojavi Stipe Mesić i kaže kako je on htio doznati istinu o Hebrangu, čak i u vrijeme kad je bio predsjednik Jugoslavije, a moja mala u tom trenutku podigne glavu i pita šta je to Jugoslavija. Ona ima šest i po godina, ona ide u prvi razred osnovne škole…
TEOFIL PANČIĆ: A nisi je naučio da je Jugoslavija tamnica naroda?
ANTE TOMIĆ: Ne, nisam. Nisam ništa naučio svoje dijete o tome. I onda se mislim, imam 40 godina, točno pola svog života sam živio u Jugoslaviji, pola života živim bez Jugoslavije i čini mi se da je to neka strašna daleka priča. To se dogodilo prije pola mog života. A ja za to vrijeme pokušavam biti aktualan, pokušavam biti smiješan i živim u užasnoj panici da ću ljudima postati jednog dana nezanimljiv.
I sad, imam stvarno otpor prema tome što se dogodilo prije. Kad ja danas razmišljam o tome, ja se osjećam kao nekakav jugoslavenski emigrant. To je zapravo neko emigrantsko iskustvo. Ja sam emigrirao, a nisam odselio. Naprosto, to više nije isto gdje ja živim. I nekako se bojim da ne postanem onako naporan sa svojim pričama o Jugoslaviji, kako emigranti znaju biti naporni.
A mimo toga, neki novi izazovi se stavljaju pred nas. Svijet je postao čudovišan, svijet je postao strašan. I nekako, sad pričati nešto više o tome, ne znam. Mislim da ima važnijih stvari. Ali zapravo, kad govorimo o ovom strašnom svijetu u kojem je nestalo solidarnosti, gdje su radnici – psi, gdje radnike možeš baciti na ulicu, opet, korisno mi je to iskustvo Jugoslavije. Korisno mi je to iskustvo Jugoslavije kao neko vrijeme kad smo imali dobro besplatno zdravstvo, kad smo imali dobro besplatno školovanje, kad smo stanove dobivali, a nismo morali kupovati. Korisno mi je to vrijeme kad nas je socijalizam naučio solidarnosti, kad nas je socijalizam naučio zajednici. I kad vratim sve unatrag, mislim se kako je to zapravo, tih pedeset godina, tih 45 godina te zemlje, to je jedno herojsko vrijeme. Kad razmišljamo o tom prostoru koji je postao Jugoslavija, mislim, to su bile nekakve čađave palanke koje su u tih 45 godina iz srednjeg vijeka došle u industrijsko doba. Ta Jugoslavija je industrijalizirala tu zemlju, asfaltirala te kaljave seoske puteve, dala im neke poslove, stanove, dala im nekakve vodokotliće, naučila ljude da u kući stave neke papuče i takve stvari.
Mislim, to je stvarno bilo jedno divno vrijeme i to je sve zapravo zasluga tog nekog socijalizma. I danas se baš negde srozavamo i gubimo i tu solidarnost i te ljudske vrijednosti i tu priču o nečemu što je zajedničko, o nečemu što je javno…
TEOFIL PANČIĆ: Nadam se da ćemo se u jednom trenutku vratiti temi socijalizma, jer mislim da je ona važna u ovom kontekstu, ali pre toga samo da te pitam – na neki način, bez obzira na to što se pomalo od toga pokušavaš da distanciraš, a i tvoj roman Ništa nas ne sme iznenaditi, po čijim motivima je nastao film Rajka Grlića Karaula, u neku ruku je neki daleki rođak ove predstave. Nema direktnih sličnosti, ali zapravo, taj roman nije tek tako neka nostalgična sličica iz nekakvog spomenara bilo koga ko je imao tu čast ili to „smaranje“ u životu da služi vojni kadar u JNA, nego je zapravo, između ostalog, i priča o nekom potmulom procesu nekog trenutka kada je nešto počelo da puca i kada je nešto kretalo po zlu, dakle kada je kretala ta druga polovina osamdesetih godina i kada su neki tada jedva vidljivi procesi počeli da vode onome što će završiti u krvi i u zločinu. Dakle, nije da tebe kao pisca to takođe nije kopkalo…
ANTE TOMIĆ: Pa jeste.
TEOFIL PANČIĆ: Ja moram, pre nego što odgovoriš, ne mogu da odolim, a da ne ispričam. Ovih dana, kad je bila Parada ponosa u Beogradu i sva ona frka oko nje, ja sam se setio Ante Tomića. Dok je Ante Tomić pisao roman Ništa nas ne smije iznenaditi, poslao mi je SMS sa pitanjem: „Da li znaš gde su se osamdesetih godina u Beogradu okupljali homoseksualci?“ Rekoh, koliko znam, u parku Manjež. I tako me je park Manjež, koji je tih dana bio na tapetu, podsetio na to i završio u tvom romanu. Izvoli.
ANTE TOMIĆ: O tim procesima ja zapravo ne znam, ja to ne bih umio objasniti, niti sam ja tada nešto, dok je to zlo negdje drhtalo, ja nisam mogao naslutiti da će se tako nešto dogoditi, nisam bio tako vidovit kao mnogi Hrvati što misle da su bili vidoviti. Ali zapravo, ta nekakva potisnuta, taj srednji vijek koji smo nekako potiskivali četrdeset pet godina, naprosto negdje je morao izbiti iz tog tla.
